Oktobar 2015. Beograd

Počela sam da radim. 

Sva ta rutina mi jako prija. Ustanem rano, doteram se, sednem u kola, pustim neku lepu muziku i krenem lagano. Kako mi je kancelarija bukvalno na suprotnom kraju grada, treba mi dosta vremena ujutru da stignem, jer valjda baš svi tada negde idu. 

Ništa mi ne smeta, prija mi da sam u obavezama i da nemam puno vremena da razmišljam. Bilo kakva promena mi je bila preko potrebna. 

Posao mi je lagan. Imam svoju kancelariju, niko ne ulazi unutra. Imam svoj mir i sama organizujem svoje vreme i obaveze. Ostali sede u open space-u. 

Po ceo dan radim intervjue i regrutacije za prodajne pozicije i to mi je sve boza. Predosadno, ali nema brige niti stresa, ništa. Tim u kompaniji je mlad, atmosfera nije loša. Vlasnik je stranac, pa je disciplina dobra. Meni to sve odgovara. 

Za mene ne važe te striktne pauze, nešto je fleksibilnije sve, jer sam u HR-u, pa mogu da se švrćkam, ćaskam sa zaposlenima i popijem neku kafu više… Prija mi to sve. 

Vikendi mi ostaju za seanse sa klijentima i to mi je taman. Ni nemam snage da se bavim energetskim radom svaki dan, jednostavno nisam dovoljno spremna za taj zalogaj. Možda naučim da oguglam, da ne upijam njihove probleme i strahove, pa ću nekada doći u fazu da mogu tome da se posvetim fulltime. 

Videćemo… 

U stanu je došlo vreme opremanja, radovi su konačno završeni i stvarno je sve ispalo jako lepo. Uspela sam da uklopim i da ne košta puno. Stan je prepun svetla, što je stvarno predivno. Prostorije su dobile novu formu i postale prostrane, jer sam neke zidove porušila, aneke nove napravila. 

I zaista je sve zablistalo sa sveže okrečenim zidovima, uglačanom stolarijom i parketom sa visokim sjajem. Iz ove nekretnine smo izvukli maksimum sa minimalno ulaganja. Dobar osećaj postignuća. 

Ja sam naravno pozajmila novac od svojih prijatelja za to, ali se on obavezao da će vratiti. To mi je negde ok. Nemam volje da ja nešto svoje ulažem. Kao da za nekog drugog radim. Opet sam to shvatila samo kao još jedan projekat, a ne deo mog života. 

Sve je to naopako. 

E sad je trebalo smisliti način da se stan kompletno opremi. Da se nabavi tehnika i nameštaj, jer je potpuno prazan. Nismo baš u poziciji da sve kupimo novo, niti sam ja luda za tim da odmah sve imamo novo. 

Zar i nije neka draž u tome da se polako kućimo? I naravno da sam se ja opremanjem pozabavila, jer kako bi on? Odakle mu vreme i energija za to. Pa svaki dan mora da radi do 17h i da odmori. 

Podrazumeva se da ja uveče kada završim sa poslom u 19h mogu da nastavim da rintam i obavljam šta sve još treba, jer je on do tada odmorio, ali je uglavnom na treningu ili nešto slično. 

Nemam komentar. 

Prvo sam videla šta je viška nameštaja kod mojih i njegovih, i to organizovala da se prenese. Time smo delimično rešili spavaću i dnevnu sobu. Nakon toga sam se razletela na sve strane i od raznih prijatelja prikupila šta sam mogla za kuhinju i trpezariju. 

Ostatak smo kupili, samo par stvari što smo morali. To čekamo da stigne. Suština je da sam uspela sve da organizujem lako i brzo i za minimalno ulaganja. Useljivo je i može da se živi. 

Zahvalna sam na divnim prijateljima i porodici, koji su nas podržali i pomogli u svemu ovome. Ali nikakav osećaj povezanosti ni pripadanja niti radosti nemam. 

Mislim da imam volju za ovo sve, samo iz svoje ljubavi prema enterijerima. To sve nema nikakve veze sa nama. Jasno mi je to, jer kada pomislim na zajednički život sa njim želudac mi se okrene. I kada pomislim na taj stan i lokaciju, ništa mi se tu suštinski ne sviđa, a znam da je ljubav, ne bi mi bilo važno gde smo. 

Trenutno se vidimo možda jednom nedeljno i to tako traje. I ne menja mi se ništa. kad pomislim da bih uveče sa posla trebala svako veče njemu da dolazim, samo se iznerviram. Umesto da se radujem. 

Dom bi trebalo da bude mesto gde nam je lepo i udobno, čemu se radujemo. A meni je stres kada na to pomislim. Radije bih sve drugo radila. Jednostavno osećam da se gušim kada sam sa njim. 

I uznemirena sam uglavnom. 

Gospode, zamišljam na šta bi moj život ličio sa njim kada bismo imali decu. Da li bih se raspala da sve postignem. Jer je potpuno evidentno da se na njega baš ni za šta ne mogu osloniti. Ali, ni za šta! 

Čovek jednostavno nije u stanju. I nije to za zameranje. To je tako. Ja treba da sagledam i prihvatim činjenično stanje. Ili ne prihvatim. To se promeniti neće. Nikad. Takav se rodiš ili te naprave, ne znam. Ali promenljivo nije. Ili imaš unutrašnju snagu i inicijativu ili nemaš. Taj si tip ili nisi.

I možeš da živiš sa nekim drugačijim od sebe i da ga prihvatiš takvog kakav jeste ili ne možeš. Ali da živiš i čekaš da se promeni i postane neko ko nije, e to nije rešenje. 

Bože, mogu li ja to? 

Mora li tako? 

Da li stvarno ,,u braku mora da se trpi”? 

Da li je istina da ,,ne možeš imati sve”?