15. septembar 2014, Beograd

Moj najbolji drug nam je ponudio da se uselimo u njegovu kuću, koja je trenutno prazna. Dao nam je neke super uslove, koje bih ja mogla da iznesem sa svim drugim troškovima koje imam. 

Moj muž naravno mrzi tu ideju. Daleko mu je, izolovano i svašta nešto još. Ja se slažem da to nije najidealnije rešenje. Medjutim, kako on ne nudi baš nikakvu alternativu, a mi venčani živimo svako kod svojih roditelja evo već treći mesec, ja za drugo ne znam. 

Verujem da bi moglo da mu se svidi. Dvorište je lepo za proleće, roštilj i veliki sto ispod trešnjinog drveta, a sad preko zime, kamin i ušuškavanje. Imamo svoj kutak, svoju privatnost, da može društvo da nam dođe i sve što jedan zajednički život treba da sadrži. 

Pa zar nije najvažnije da smo zajedno, ma gde god?! 

Oduvek maštam o toj toplini doma, a sa njim to ne mogu ni da zamislim, a kamoli osetim. Tako je krut i rigidan. Nadam se da će pristati da probamo tamo da živimo, pa ako mu se baš ne svidi najlakše je da se vratimo kućama. 

Ovo je smešno i naporno, kao da se zabavljamo u srednjoj školi. Tako nekako izgleda trenutno naš život i funkcionisanje. Baš se loše osećam. Ovo što nemamo bazu, može samo da nas rasturi. Mislim da nećemo još dugo opstati pod ovim okolnostima. Jako je naporno i tenzija je velika. 

Toliko vremena i energije odlazi na gluposti oko organizacije, logistike i prevoza kako bismo se videli, jer smo na dva kraja grada. Besmisleno. Pri tom se on sve vreme oseća nešto napadnutim od strane mene. 

Vidim da kada zahtevam od njega neke odluke i poteze, na koje on očigledno nije spreman, samo se svađa i svaljuje na mene kako ga pritiskam. 

Zamisli, od svog muža zahtevam da živimo zajedno! Baš sam jedna nenormalna žena! 

I pošto on nema rešenje, ja sam organizovala mesto za zajednički život, ali molim lepo, to je neprihvatljiva lokacija za ovog gospodina. On kaže da sam ja razmažena i nerazumna. Hmmm… a ja mislim da se on jednostavno ne snalazi u životu. 

Vidim da uopšte ne ume da izbalansira sve svoje uloge: muža, sina, prijatelja, zaposlenog čoveka, pa studenta i sportiste… jednostavno ne ume. Potpuno je izgubljen i dezorganizovan, samo se vrti u krug i po sto puta radi istu stvar. I nije da ne može bolje i drugačije, nego neće. Kao da se nešto inati. Ne znam samo kome, meni ili životu, a sve na svoju štetu… 

Čudno je sve, ne znam… primećujem da sam prepuna nekog nagomilanog besa i ljutnje. On kao da budi ono najgore u meni, što nisam ni znala da imam. Puno se svađamo. A ja ni ne umem da se svađam, nisam taj tip. Ne znam šta me snađe svaki put kada podivlja. I osetim tačno, kako se sa svakom svađom zatvaram i udaljavam još malo. 

Ti beskrajni monolozi koje slušam, ispiranje mozga koje pokušava da sprovede, ne bih li se na kraju složila sa njim… jer nema kraja njegovoj priči dok ja ne kažem da je on u pravu. Ne postoji srednje rešenje, kompromis ili dogovor. Postoji samo njegov scenario, kao jedina moguća realnost. 

Ponekad mi toliko banalno to sve zvuči i izgleda, da se zapitam da li je moguće da ja na ovo sve pristajem?!? Toliko se kosi sve sa mojom suštinom… 

Nisam sigurna koliko ću još to moći da slušam. 

Pri tom sa njim živim kao da smo neki poznanici. Nema tu ni bliskosti, ni intime. Raznorazni su izgovori sa njegove strane, a ni ja nemam nikakvu potrebu za njim, nego me goni nešto da bi “trebalo” da bude drugačije. 

Često pomislim, ako je sad ovako, šta će biti kasnije? Onda shvatim – gore ne može, jer već se sad ništa ne dešava, ne može manje od ništa. I već to prihvatam, već ništa ne pitam, ne komentarišem, niti iniciram… volja je odavno nestala. Najgore od svega mi je što se on sve vreme ponaša kao da je sve normalno. 

Sve se nadam da će se naš odnos promeniti kada se negde skućimo. Da neće trčati kod svojih svaki dan, da neće kukati stalno i biti hronično umoran. Retki su dani kada je raspoložen. 

Ja konstantno osećam neku prazninu među nama, a on kao da to ne primećuje. Meni stalno fali nešto da popuni tu prazninu, ali ne znam šta bi to bilo. Možda bi tu prazninu ispunilo vreme da ga provedemo nasamo ili u priči ili u zagrljaju… ne znam, ja to stalno osećam kao neki bezsadržajan jaz. 

Rastužuje me to jako. 

Volela bih da osetim punoću odnosa, bliskost, polet, ono da se radujem samo zato što ću ga videti. Da mi tako obične stvari sa partnerom budu dragocene, kao na primer odlazak u nabavku namirnica. Ali ne! Sa njim tako nešto ne postoji. Njemu je svaka situacija na ovom svetu stres, nervoza, svađa i obaveza. 

Ne znam šta treba da naučim iz tog odnosa, nikako da shvatim, nikako… pa zar je moguće da sa svim svojim znanjem i iskustvom ne mogu da skapiram o čemu se tu zapravo radi i šta je poenta. 

Sve je napeto, na mišiće, da se zaista pitam da li to stvarno tako treba da bude? Da li uopšte treba i može drugačije? Da li da prihvatim sve kako jeste i guram svim silama dok se nešto ne prelomi? Eto ne znam… potpuno sam zbunjena, potpuno… 

Još sad čekam da se realizuje neka selidba, zajednički život, jer dok to ne probamo ništa nismo uradili… Od toga me je posebno strah. Šta ako ne uspe? Šta ako bude pakao? Šta ako bude prazno? 

Nešto ne mogu da zamislim dom sa njim. Možda zbog nedostatka zajedničkog prostora spolja, a možda iznutra. Nemam pojma. Nadam se razvoju i razrešenju ove situacije. Nadam se buđenju lepih emocija, otvaranju mog srca, pripadanju, ispunjenosti, radosti i sreći. To sad, odavde ne mogu da zamislim. 

Shvatam da mi najviše smeta što moj muž ipak nije od onih ljudi što grizu, što se bore, što su produktivni i imaju inicijativu. On je neko ko izbegava odgovornost gde god može i bira liniju manjeg otpora. 

Teško mi je da ga poštujem, kada to vidim. 

To sam čak mogla da primetim na glupostima kao što je vožnja. Čovek izbegava komplikovane raskrsnice ili na primer kružni tok na Slaviji, kada vozi. Malo je reći da dobijem slom živaca u sebi, kada to primetim. Tada mi njegova muškost za sto stepenika opadne na nekakvoj skali. 

Sa druge strane je jak teoretičar, baš je dobar na rečima. Zvuči vrlo uverljivo. Sve me to zabavljalo dok nisam shvatila da se većina njegovih priča završava u teoriji, gde i počinju. Da je praksa nešto sasvim drugo i da u ponašanju ne prati ono što priča, gotovo nikad. 

Pesimizam ga takođe jako obuzima. Fokus je uvek na negativnom. Šta je sve nemoguće i šta sve ne valja. Zahvalnost kao pojam kod njega ne postoji. 

I dalje verujem da je njegov potencijal za rast i razvoj ogroman, da se ta zatvorenost za promene može prevazići i da bi mogao da nauči bar osnove toga da njegov stav i misli određuju šta će da mu se dešava u životu. 

On je inače neko kome su svi drugi krivi, počevši od države, pa preko bivših prijatelja, do mene vrlo često. On svoju odgovornost ne vidi baš nigde. Svest mu je na nivou gde veruje da njegov život ne kreira on. Ne znam baš da li mogu sa tim da živim. Sve se nadam, osvestiće se. 

I znam da sam verovatno prezahtevna prema njemu, kao što sam i prema sebi. Uvek tražim više, uvek može bolje. I ja samo dodajem gas i završavam stvari što je brže i efikasnije moguće. A on kad na primer popodne legne da odmori, ja bih na glas vrištala od muke. 

Nikada nisam u toku dana odmarala, to mi je nezamislivo. I šta da odmaram sa 30 godina?! Ako sad ne mogu da iznesem dan, jel sa 50 treba da me nema?! Ne kapiram toliko toga…