Septembar 2014, Beograd

Osećam se kao na rolerkosteru od kada sam završila sa svim putovanjima i došla kući. Nekako se i dalje puno toga dešava i u nekoj sam brzini, koja me melje…

Organizovala sam sebi radni prostor, tako što sam se dogovorila sa kumovima da mi ustupe svoju kancelariju po potrebi da je koristim. Nemam ja posla svaki dan, pa da je to nešto prečesto.

Zahvalna sam što sam uopšte okružena tako divnim ljudima, koji me podržavaju u svakom smislu. Beskrajno sam im zahvalna na ovom gestu, jer nam je trenutna finansijska situacija malo nezgodna. On će uskoro prestati da radi i za tu siću, jer treba da počne da uči za državni ispit, a ja ovo tek počinjem.

Odmah sam počela da radim regresoterapiju sa klijentima i zaista imam divne rezultate i povratne informacije od njih. I na kratko nakon završenog posla osetim zadovoljstvo, ali to jako brzo prođe. Imam osećaj da mogu biti autentičan terapeut, tek kada sve svoje probleme rešim.

Osećam da se lažno predstavljam, jer se borim sa ovom anksioznošću već neko vreme, a verujem da se to kosi sa očekivanjem klijenata da živim neki savršen život i da su mi sve kockice posložene.

Radim sa ljudima, samo zato što osećam duboko unutrašnje vođstvo na ovom putu i znam da samo na ovaj način mogu pomoći i sebi i drugima. I znam milion posto da uz to vođstvo nigde neću pogrešiti u samoj praksi, jer u stvari ništa ni ne radim ja.

Ja sam samo kanal.

Pored svega toga, osećam strašnu napetost i po nekoliko dana pred svaki tretman koji treba da odradim. Toliko me to optereti da se zapitam šta mi uopšte treba ovaj posao u životu. Jedino što me teši je što svi teraputi oko mene, kolege i učitelji, kažu da su to isto prošli na početku karijere i da je to samo prolazna faza.

Nadam se da je to istina, jer je jako iscrpljujuće. Druga utešna stvar je što klijenti stvarno budu baš zadovoljni i dobiju odgovore i isceljenja po koja su došli. Pomolim se za vođstvo, za uspešnu seansu, za isceljenje klijenta. Stanem u svetlost Arhanđela Mihaila i zamolim ga za zaštitu tokom celog procesa.

Arhanđel Mihailo mi je postao nekako “blizak” relativno skoro, kada je počeo da mi se pojavljuje na fotografijama na telefonu. Na raznim mestima, u različitim zemljama, danju pa i noću… uvek isti snop plave svetlosti. Konsultovala sam se sa jednom ženom oko značenja toga. Njena specijalnost jesu anđeli i istraživanja i učenja o njima. Kaže da se pojavi na fotografijama samo da bih znala da je tu, da me čuva i da ne brinem. Da znam da sam na putu svoje svrhe. To me uteši i umiri, ali ne otklanja sve strahove i dileme sa kojima ležem i ustajem svaki dan.

Osvestila sam da sam na neki čudan način odsečena od svojih emocija. Izgleda da sam se u nekom trenutku samo zatvorila, jer je tako lakše. Pitam se kada i zbog čega tačno? Možda ću ako to dokučim, moći ponovo da se otvorim, da osetim ljubav i da počnem da je dajem, kako znam da umem.

Činjenica je da se ne smejem, gotovo nikada.

Osećam se iscrpljeno uglavnom, kao ljuštura. Ništa mi ne pričinjava zadovoljstvo, bar ne dugoročno i trajno. Shvatila sam da se osećam živom, samo kada me je strah ili sam ljuta. Trudim se da za svaku negativnu emociju zatražim oproštaj i tada obično nestane.

Teška mi je ova situacija sa njim.

Ne živimo zajedno i on izgleda sve prilike koristi da što više vremena provodi u nekim svojim aktivnostima. Pri tom ima osećaj da mi posvećuje svo svoje slobodno vreme, što uopšte nije moj utisak. Istina je verovatno negde između. Pitam se da li će se išta promeniti kada počnemo da živimo zajedno. Verovatno ne.

Ovo mi uopšte ne odgovara, ne ispunjava me, ne osećam ništa, prazno, isprazno… nemamo nikakvu komunikaciju. Ne osećam nikakvu povezanost sa njim i pitam se kako da to promenim.

Da li je sve do mene? Šta još mogu da uradim? Trudim se da budem mirna, tolerantna, prisutna sa njim, ali nemam unutrašnji osećaj, ništa… samo forma. I nadam se da će nam se odnos promeniti, da ćemo se trgnuti, povezati na nekom dubljem nivou…

Imam osećaj da me uzima zdravo za gotovo od kada smo se venčali, kao da ni oko čega ne treba da se potrudi, podrazumeva se da ću biti tu. Slomi se oko svih ostalih ljudi oko sebe, posla, da svima udovolji, umesto da se i sebi malo posveti.

A dok stigne do mene, ostaje samo bes i nezadovoljstvo, kojima me zaspe, jer sam mu najbliža. Osećam da sa svakim njegovim izlivom besa, ja navlačim na sebe još jedan sloj nečega da se zaštitim.

Cela ova godina je donela toliki iskorak iz moje zone komfora. Sve te promene koje su nastupile su učinile da shvatim koliko mi nedostaje fleksibilnosti za promene i sigurnosti u sebe. Sve sam ja to izgurala, ali na mišiće i nekako sa osećajem kao da sam u tuđem telu.

Kao da po nekom automatizmu samo odrađujem jedan po jedan zadatak.

Prvo edukacija i Toskana, pa svadba, pa Sardinija, pa opet Edukacija… kao neka to do lista, koju precrtavam kako šta prođe. I posle svakog zadatka govorim sebi, izdrži samo još ovo i biće gotovo… Pa da li je to život? Gde je radost? Ne razumem šta mi se dešava…

Osećaj mi je kao da tupo, sa strane posmatram nečiji tuđi život. Ta moja odsutnost duha i emocija me je dovela ovde, najverovatnije. Samo i dalje ne znam, gde je zapelo? Kada sam se isključila i diskonektovala? Nadam se da ću uskoro uspeti da se povratim i počnem kvalitetno da živim… Ovo život nije.