Odlucila sam da preskocim let Piza-Rim i da krenem kolima sa jednom od koleginica iz grupe, do aerodroma u Rimu. Odande ću da letim direktno kući.

Obožavam tu ženu. Bila mi je ćerka u proslom životu, kada sam bila gladijator u Rimu. Bila je najstarije od moje troje dece. Prepoznale smo tu ljubav na prvi pogled. U tom životu sam osvestila svu sirovu snagu jednog muškarca koju nosim u sebi, na nivou duše. Mnogo je bilo interesantno osetiti sebe u muškom telu, sa svim mišićima i maljavim grudima, visinom i snagom tog tela. Borba sa lavovima je izgleda bilo nešto uobičajeno za mene, pa nisam osetila nikakav strah, čak ni kada sam odlučila da odustanem i pustim ih da me rastrgnu. Duša uvek ima višu svest onoga što posmatra kroz tretman i zna da je to iskustvo već preživela. Tako da postoji određena distanca od iskustva, sve i kada sam poptuno u tom telu. Bitno je da se isceljuje ono što se osvesti, na licu mesta, da se ne ostavi osoba sa novom informacijom tj. sećanjem, sa kojim ne zna šta će, niti čemu joj služi. 

Koleginica je u ovom životu izabrala da se rodi u Venecueli, ali putevi su nam se svejedno ukrstili. Duše se nadju. Nije nam se odvajalo od kad smo se ponovo srele, pa smo se dogovorile da iskoristimo još tih par sati vožnje da budemo zajedno. Mentalitet nam je jako sličan.

Vožnja sa njom, kao i svaki proveden trenutak su  bili čarobni. Ta bliskost i duboki razgovori koje jednostavno nemam sa bilo kim. Toskanski predeli usput su hranili dušu opet na jednom drugom nivou. Zeleni brežuljci sa vilama i drvoredi čempresa su nas pratili sve vreme. Katedrale, maslinjaci, vinogradi…

Razgovarale smo o životu, svetu i braku. Ona je već 20 godina udata za Austrijanca i imaju 3 dece. Udala se za svog prvog momka i otisla na drugi kraj sveta da živi sa njim. Kakva žena. Zmaj. I šta je sve sa njim preživela i kako se sa svim ponela. Mogu od nje puno da naučim. Mudra jedna žena tradicionalnih vrednosti. Za svako poštovanje.

Pitala sam je neke stvari i provukla svoj brak kroz te filtere. Kaže da iz njenog iskustva bez strasti teško mogu da se prevazidju sve svakodnevne poteškoće koje su neizbežne u braku. Da ako taj deo odnosa ne funkcioniše kao temelj bliskosti, teško da će druge stvari doći na svoje mesto. Pogotovo kaže u prvim godinama koje par provodi zajedno. Kaže da ako na početku taj aspekt odnosa nije kako treba, neće nikada ni biti… Ne želim u to da poverujem… a intuitivno znam da je to istina.

Stale smo na još jedan espreso s nogu, pokupovala sam za njenu decu neke slatkiše i ostavila me je na aerodromu. Bože, kada sam stala u red za let za Beograd i čula naš jezik, osetila sam takvu radost kao da me godinama nije bilo kući. Neki osećaj izolacije me je bas iscrpeo. Osećala sam se tako daleko od kuće. Da nisam čula ni progovorila svoj jezik danima.

Ta kuća puna duhova, te nove energije koje osećam, prisustva… Pitam se da li je moguće raditi ovaj posao, a ne biti na pola u drugoj dimenziji?

Oduvek imam svest o paralelnim svetovima. I ništa mi to nije strano kao pojam ili ideja. I uvek sam obožavala da gledam emisije koje se bave paranormalnim fenomenima. Oduvek me je to privlačilo. Ali nisam to osećala na ovaj način. Iskreno, malo mi je frka šta sve tu ima i šta može da mi se desi. Teško je što to sve osećam, ali ne vidim. I onda ne znam sa čim imam posla. Mada ne želim da vidim, daleko bilo.

Renata oduvek može da vidi duhove, čak razgovara sa njima. Njoj je to normalno i ne plaši je, jer ne zna za drugačiji život. Vidi ih oduvek. I kaže da može sve to da kontroliše i da se sa njima dogovori da se sklone kada nije raspoložena za društvo. Ludo! Živote…

Sve vreme gore u onoj kući smo se smejali kada pričamo o tome šta bi neki “normalac” pomislio da nas čuje o čemu pričamo i čime se bavimo. I neki od naših najbližih ljudi nemaju za to svest i razumevanje, a kamoli neko sa strane. Ali ni jednu od nas to ne zanima, jer je to deo naše svrhe u ovom životu, da osvestimo makar mali deo populacije o postojanju duše pre svega. I šta znači živeti iz duše, a ne iz ega. Šta znači da smo se svi rodili da budemo kreatori svoga života i svoje sreće. Da nismo žrtve nikakvih okolnosti, nego da je pitanje šta ćemo da uradimo u svim okolnostima, kako ćemo na njih da reagujemo ili kako da ih stvaramo.

Jasno mi je da me čeka veliki put i da neće biti lak. Ali oduvek sam osećala taj poriv iznutra da pomažem ljudima i uvek sam, dok sam pokušavala da radim za razne korporacije, bila na strani zaposlenih i nikada nisam uspela da se uskladim sa bilo kakvim izrabljivačkim stavom velikih sistema. Zato se i nisam nigde dugo zadržavala…

Radujem se što idem kući, jako. Osećam se preumorno od cele ove godine i svega što je donela. Zahvalna sam na svemu pre svega, ali i malo uplašena od svega što sledi. Vidim da je jedno potpuno novo i nepoznato poglavlje preda mnom i nadam se da će biti zanimljivo pre svega.