01. jul 2014

Beograd

Vratili smo se sa onoga što se samo u teoriji može zvati “medeni mesec” i bavimo se zaostalim obavezama od svadbe. Sumiranje utisaka, praćeno mojim osećajem srama kada na svadbu pomislim i tako u krug. Uopšte ne mogu da se razvežem od tog groznog osećaja. 

Sada shvatam da za neke stvari ne treba praviti kompromis sa sobom. Prevelika je cena. 

 

On je naravno mene okrivio za skoro sve što nije valjalo, u svom maniru izbegavanja odgovornosti. To mi je potpuno svejedno, odavno sam naučila da ne isterujem pravdu. Suludo trošenje energije. 

Njegov stav prema životu me samo udaljava od nas, kao zajednice. Samo želim sve da zaboravim…

Još uvek ne živimo zajedno. Ponekad prespavamo kod mojih ili njegovih. On radi za neku sitnu lovu dok skroz ne prestane, jer treba da uči za onaj pravosudni. A ja sve što zaradim guram u ove edukacije, kako bih se što pre osamostalila. 

Uopšte ne znam kako ćemo rešiti to stambeno pitanje, a vidim da se njemu ni ne žuri. Nije mi to baš jasno, a ako nešto spomenem, dobijem samo scenu i vrisku na temu kako je on pod stresom. 

 

10. jul 2014

Marina di Pietrasanta, Italija

Drugi modul edukacije. Sada učim Regresoterapiju. Ono zbog čega sam inicijalno i krenula ovim putem. Žao mi je što nisam u boljem stanju energetski da više uživam u svemu što predstoji. Umorna sam jako. Nije mi jasno zašto.  Svi prethodni događaji su u svojoj suštini lepi. A ja poluživa. 

U Italiji je u pitanju isto seoce, ali smo ovog puta svi zajedno smešteni na brdu iznad sela u jednoj staroj vili koja je preuređena u porodični hotelčić. Vlasnica je i sobarica i kuvarica istovremeno. Nekako stiže sve. 

Svi njeni preci su živeli tu generacijama unazad i jasno se oseća njihovo prisustvo i sada. Ona kaže da može da ih vidi oduvek i da se opustimo, jer su svi dobronamerni. Obzirom kako je kod kuće… ovde sa ovim duhovima i nije tako strašno. 

Svuda je antikni nameštaj, ulja na platnu i porodični portreti. Lusteri od venecijanskog stakla i stare škrinje na prozorima. Teška drvena vrata sa masivnim čeličnim kvakama na vratima soba. Dušeci punjeni slamom. Sve autentično. Sve škripi i pucketa od istorije koja je nataložena u svakom uglu. 

U mojoj sobi je veliki bračni krevet od trešnjinog drveta, sa ona četiri stuba na uglovima, sa kojih vise bordo baldahini od brokata. Tu su i dva teška plakara, od istog tamnog drveta.  

Kada sam ih otvorila zatekla sam crno bele uramljene fotografije, pretpostavljam vlasničinih predaka. Ko još drži uramljene fotografije u plakaru? Prepala sam se! Pozatvarala sve i odlučila da stvari držim u koferu. 

Ispred prozora je mali keramički umivaonik na drvenom ramu sa bokalom pored. Sprat ima samo jedno kupatilo, pa pretpostavljam da očekuju da se ovde umivam. Ništa od toga, ja sam ipak previše komformista. Ali lepo je za ukras tu da stoji. 

Teška energija je svuda, previše osećam sve, ne prija mi… uznemirenost samo raste. 

Uz vilu je kapela, ne znam da li je to ispravna reč. Sa klupama kao u katoličkim crkvama i nečijom grobnicom u mermeru na kraju prostorije. Te imućne porodice su u svoje vreme valjda imale sopstveni oltar u okviru imanja. Tu su obavljali sve važne ceremonije i mi tu imamo predavanja. 

Ne znam da li je lepo ili strašno. Ali se tematski svakako uklapa u ono što treba da učimo. Prošli životi i kako utiču na nas sada. 

Oko vile je vrt, pravi – sa lavirintima od žive ograde, starim bunarom i fontanom koja ne radi. Okolo su male travnate površine, stolice i ležaljke i okolo zidine, a iza šuma. Do gore se stiže zemljanim krivudavim putem uz brdo. Imanje je praktično na ivici brda, pa puca pogled na more, što je zaista prelepo. 

Internet imamo samo na jednom metru kvadratnom na mom spratu. Mada mi i ne treba. Ne osećam nikakvu posebnu potrebu da se javljam kući. Iskreno, uopste mi ne nedostaje. I kad se javim nekako osećam prazninu. Nit ja osećam bliskost sa njim, niti on mene razume. 

Jedva da zna zašto sam ovde i nije baš u skladu sa tim. Sve to utiče na naš celokupni odnos. 

Sećam se kad smo se tek upoznali, jednom prilikom je izjavio kako njegova žena neće bez njega putovati. Presmešno mi je to bilo. Ma neću više o njemu da pišem…

Hranimo se vegetarijanski, kako bi nam vibracija bila na što višem nivou, da možemo lakše da radimo. Tome se radujem, prija. Ponekad se popodne posle predavanja spustimo do centra sela. Šetamo i ćaskamo o privatnim životima. Predivni ljudi. Toliko sam zahvalna što su se našli na mom putu. 

Kroz vežbu sam otvorila puno svojih prošlih života. Osećam kako me ti uvidi menjaju. Osećam sve te integracije novih programa na unutrašnjem planu. Lagala bih ako bih rekla da je iskustvo prijatno. Ni malo nije, strašno je ponekad i iscrpljujuće. 

Svaki dan smo po 10 sati u tretmanima i ovim temama, intenzitet je visok. Ali verujem da je ovo moj put i da će na kraju sve biti kako treba. Ništa me više na ovom duhovnom putu ne iznenađuje, jer rezonujem sa svim tim informacijama. Jednostavno osećam istinu u svemu što jeste. 

Već jako lako počinjem da prepoznajem kada nešto nije u skladu u drugima. Nekad jasno vidim njihovu patnju. To me opterećuje. Čini mi se da ponekad pokupim njihove osećaje, pa pobrkam sa mojim. Ne znam da li je to moguće. 

Na kraju dana budem loše, pod tenzijom, u strahu, strepnji… tako da od spavanja ovde ništa… Uz nedostatak energije samo mi je još to falilo. Nadam se da ću se regenerisati kada se vratim, da neću sve ovo baš ovako poneti sa sobom.