Jun 2014, Sardinija, Italija

Evo nas na medenom mesecu.

Sutradan nakon svadbe smo seli u avion i pobegli iz onog haosa. Mislila sam da je to dobra ideja. Da ću ovde izluftirati mozak i uspeti da se očistim od stresa i tenzije koja je prethodila ,,velikom događaju”.

Sardinija zvuči savršeno. Samo sam zaboravila da od sebe ne mogu pobeći.

Kada smo dolazili, u Rimu je bio potop kakav ne pamte. Čim smo sleteli zatvorili su aerodrom na neodređeno vreme, dok oluja ne prođe. Ja sa idejom ,,za čas smo tamo”, krenem u tankoj, letnjoj haljinici i papučama.

Kakva greška u koracima. Pet sati smo ostali na aerodromu. Smrzla sam se na onim metalnim stolicama, pod klimom, maltene gola.

Kada smo konačno stigli na ostrvo bilo je 3 ujutru. Taksista kaže da kiša nije padala godinama pre te noći… Previše čudno, zar ne?

Beli pesak i tirkizno more. Zvuči kao u filmu holivudske A produkcije, a u duši mi pustinja.

Već prvog dana ovde sam ponovo imala napad panike. On se sa mnom zbog toga svađao. Čisto ono … ,,da mi olakša”. Izgleda da mi nije dozvoljena slabost bilo koje vrste. Kao što mi mnogo toga još nije dozvoljeno u ovom odnosu. Ok, ćutaću, od sada.

Kapiram ja da on zbog svoje nesigurnosti ne može da podnese da nema čvrst oslonac svuda oko sebe. I kapiram da toga uopšte nije svestan. Svaka neizvesnost ga do te mere prestravi, da od nemoći uvek momentalno pada u vatru.

Ne zna on to. Nije još osvestio. Možda nekad hoće. Možda. Ako ikada prihvati da nije savršen, Bogom dan i obožavan od strane baš svih ljudi na svetu, već samo male manjine, iz svog bliskog okruženja.

Evo nas ovde, na ovom čarobnom ostrvu. Smešteni smo u samom centru grada u zgradi iz 17. veka. Iz stana gledamo na marinu prepunu jedrilica. Stančić je čaroban, autentičan, pravi italijanski, rustičan, a moderan.

Ispod prozora nam svako jutro uživo sviraju italijanske kancone u baštama restorana, koji se nalaze u prizemlju. Opijaju mi dušu na trenutak. Slušam ih iz kreveta, ali uživanje mi prekida razmišljanje…

Ne znam kako rečima može da se opiše onaj užas kroz koji sam prošla oko organizacije sopstvene svadbe.

Svako će reći da je to uobičajeno, jer je veliki događaj, puno ljudi, logistika, detalji i odluke… Ali meni je to sve najlakši deo! Po prirodi sam dobro organizovana i Bog mi je dao da lako odlučujem, tako da nisam uopšte imala problema oko toga.

Cela ideja svadbe mi se gadi generalno, mislim da je primitivan sam koncept. I neka se vređa ko god hoće, ja jednostavno nisam iz te priče. Ali opet sam iz poštovanja prema njemu i njegovoj porodici na to pristala. I nekako se prilagodila njihovim željama za stvari koje su im važne. I neka.

Svakako ništa nije u skladu sa mnom od početka, pa mi je svejedno za masu stvari. Kad je bal, nek je maskenbal. Ako će oni biti srećni, neka bude cirkus. Kad već nije escape na neku plažu, može biti terevenka bilo koje vrste. U sali sa 300 ljudi, teško da mogu očekivati neki kvalitet ili intimu ceremonije.

Pokušala sam makar da izvedem da koliko toliko uljudno i jednostavno sve bude. Prostor na otvorenom, sa pogledom na reku. Popodnevna varijanta, bez ikakvih običaja i tradicionalnosti. Venčanje na licu mesta i žurka može da počne. 

Ono što mi je najteže palo, je to što sam sve sama radila. Što je on, kada se udostoji da se uključi u neki deo organizacije samo dramio, kukao i kritikovao… Uglavnom jer je nezadovoljan po prirodi, a ne zato što ima realnih razloga za to. Kao i inače u životu za sve stvari. Uhhhh!!!

Krivo mi je i što moji prolaze kroz to. Znam da im nije po volji. Pa oni carevi su se venčali tajno i 6 meseci nikom nisu rekli, da izbegnu ovakav lom. Carevi kažem! I sad ih ja u ovo uvučem. Ne smem ni da mislim kako im je i u kom su otporu i zbunu, znajući mene… U svoju odbranu ni sama sebe ne razumem, hahaha

Elem, nije bilo strašno kao što sam očekivala. Bilo je JOŠ GORE od toga! P A K A O ! ! !

Seljana i dezorganizacija. Ni ne mogu da razmišljam o tome i ponovo proživljavam detalje. Na žalost, verovatno ću se doživotno sećati jezivih narodnjaka koje nikad pre čula nisam i loše hrane. 

Njega toliko pijanog da kada je došlo do torte, jedva smo odsekli ono prvo parče. Morala sam čvrsto da ga držim ispod ruke, da ne padne preko torte. I onda sam njemu dala jedan zalogaj, kako to već ide… I kada je trebalo on meni da pruži zalogaj, samo je uzeo onaj tanjirić i nastavio da jede ono parče, kao ,,Mmm baš je dobra torta!” Ja gledam i ne verujem…

Ljudi umiru od smeha, a ja se mislim ,,Gospode, šta mi je to sve uopšte trebalo?!?” Eto torta je valjala. Nadam se da ću jednog dana ovome moći da se smejem, nadam se…

Ajd da ne bude da ništa baš nije valjalo, sviđala mi se i moja venčanica. Puder boje, prekrivena štrasom… U sto slojeva, bajkovita. Čak sam i žipon nosila, pa kad je bal molim lepo… To priznajem. Sve ostalo je bilo… božemesačuvaj. 

I on je bio lep, zgodan kakav jeste. Uvek mi se sviđalo kako izgledamo zajedno. Koja budalaština…

Obećala sam sebi da ću se potruditi da više o svadbi ne razmišljam, već da budem u sadašnjem trenutku i pokušam da uživam u ovom ostrvu.

Volim kako italijani od svakog kamena naprave atrakciju. Eh da nam je njihova pamet…ili vizija.

Onaj gadan osećaj posle napada panike me drži svih ovih dana. Sreća je da me tera iz stana, pa svaki dan obilazimo istorijske znamenitosti, idemo po kulturnim dešavanjima, izložbama, revijama… Ko bi rekao da u ovako malom gradu ima toliko dešavanja. Sreća, inače ne znam šta bih od sebe.

Deo dana naravno provodimo na plaži. Mada je more ledeno. Ovi ljudi su skroz ludi. Mislim da je temperatura vode oko 20 stepeni, znači trne telo. Mi Balkanci smo očigledno razmaženi. Dobra stvar je što je plaža peščana, dugačka i onda ja bukvalno udjem u vodu negde do kolena i šetnja duž plaže. Osvežava taman dovoljno na onu vrućinu.

Odlazim svaki dan u markete i na pijacu. Uvek mi je najdraže da se pomešam sa lokalcima i doživim mesto u kojem sam, iz njihove perspektive. Juče sam htela da se osećam kao prava italijanka koja živi na moru, pa sam nam spremila tuna steak. Bio je stvarno preukusan.

Bože daj mi snage da izdržim do kraja ovog puta sav ovaj unutrašnji lom, nesklad i tenziju… Imam potrebu samo da se kući ušuškam i dušu svoju odmorim. Preumorna sam već, iscrpljena. Umorna sam više od ovog psihički lošeg stanja, nego od bilo čega drugog.

Samo nikako ne shvatam šta tačno izaziva da se ovoliko loše psihički osećam, jer sve što prolazim su ustvari lepi povodi i srećne okolnosti. A čim se vratim kući čeka me još jedan put. U dilemi sam imam li snage sad za to, ko će ga izdržati… Moram kako znam i umem još to da izguram i onda mogu da odmaram konačno…