April 2014 Beograd, Srbija 

 

Pritisak zbog svadbe, koja treba da se desi za dva meseca, je nepodnošljiv! Sećam se da sam se jako plašila, kada je trebalo da rezervišem prostor. Bila sam tužna i nesigurna i pitala se da li je to normalno… Ranije sam uvek zamišljala da ću zbog svog venčanja samo osećati uzbuđenje i radost. 

Kao da se od početka naše veze pitam da li je on taj. Da li ga uopšte volim? Da li me on poznaje, da li me idealizuje… Od početka, kad god se posvađamo, ja ga u mislima ostavljam. Uvek se osećam besno, ugroženo, podcenjeno… Toliko budem ljuta, da kada pomislim da ga više ne vidim – osetim olakšanje. 

Pitam se da li sam se samo umorila od čekanja i traženja tog pravog. Mada on ispunjava moje najvažnije kriterijume. Delimo iste životne vrednosti, porodicu kao prioritet i lojalnost koja se podrazumeva. Ali ostaje dilema da li me je neko mogao bolje razumeti, više podržati? 

Ponekad mi se čini da nemamo baš ništa zajedničko. Da sam ovo venčanje kao projekat ubacila između nas, kako bismo se okupili oko nečega i radili na tome zajedno. Koliko ovo sumanuto zvuči?!

To ne može da valja! I pravim tu svadbu nekako što moram, što on insistira. Svadba nikada ne bi bila moj izbor, posebno ne sa 300 zvanica. To je za mene potpuno bezveze. Neka plaža, par bliskih ljudi i jednostavna ceremonija, to je nešto što bih ja uradila…

Svađe sa njim su od prvog dana intenzivne. To me potpuno zbunjuje, jer nisam tip koji se svađa uopšte. On kao da iz mene izvlači ono najgore, što nisam ni znala da imam u sebi. Meni su te scene besmislene, nezrele… njegovo nepoverenje i ljubomora, nepodnošljivi!

Stalno mislim da će proći, dok me upozna još bolje, pa shvati da neću uraditi ništa da ga uvredim. Jako nam je teška komunikacija, pitam se da li stvarno tako mora da bude?

Nedostaje mi taj opušteni osećaj pripadanja i smiraja. Samo ga u tragovima nekad nazirem sa njim. U nekim retkim trenucima kad je nežan i raspoložen. Kada smo u društvu bude duhovit i zabavan. Verovatno niko i ne sluti kakvi smo nasamo. I preispitujem se, preispitujem, preispitujem… A opet sa druge strane, kao da me neka sila vuče ravno napred i nemam osećaj da imam ikakvog izbora. I sve tako u krug… 

Naiđu mi povremeno neka setna, romantična sećanja i par dana budem ranjiva, plačna, tužna – ono moje, pa prođe… Verovatno treba i da se oprostim sa dosadašnjim životom na neki način. Sa dosta ljudi sam se već i oprostila, na silu, na njegovo insistiranje. I dalje ne verujem da sam na to pristala.

Pretpostavljam da je samo potrebno vreme da se naviknem na novi život, novo okruženje. Ipak se sve ovo sa nama dosta brzo izdešavalo. Od upoznavanja do svadbe, jedva godina i po. Sa druge strane, zar to nije ipak dovoljno vremena da se sve sagleda?

Sve vreme mi odzvanja po glavi misao da se moram udati do tridesete! Do skoro sam mislila da ću do ovog doba već sve imati setovano. Da ću već uveliko raditi posao koji volim i biti uspešna u njemu. Da ću odavno biti udata i imati bar dvoje dece… 30 mi se činilo veliko i daleko, ali život je imao druge planove. 

Sa karijerom sam eto lutala do sada. Radila po raznim kompanijama, bila nezadovoljna i davala otkaze toliko puta. Nisam shvatala da jednostavno nisam za taj šablonski život i da mi je potrebno da imam osećaj stvaranja i nekakvog doprinosa društvu. Pitanje je i šta će sa ovim biti, tek sam na početku…

Ni u ljubavi me nije nešto htelo, zaista nikada iskreno nisam poželela da rodim dete. Ne želim ni sad… ne znam da li je do čoveka ili moje želje, spremnosti itd. Razmišljam vreme je, dobar je čovek, šta više izmišljam i šta uopšte zamišljam da treba da se desi da bih se udala, tj. da bih nekog izabrala. Sada već ne verujem da se mogu zaljubiti onako kao sa 17 godina. Sada već nisam sigurna ni u šta više verujem ili ne verujem… 

U glavi mi je zbrka, u srcu neki bes, a u stomaku grč. Ponekad pomislim da batalim sve i odustanem. Da pobegnem… Negde daleko, bez objašnjenja, bez povratka. Kad na to pomislim, neko me uzbuđenje prožme. Dovoljno sam luda da tako nešto uradim. Ne bi mi trebalo puno, samo jedna dovoljno interesantna ideja. Ne bih se osvrnula. Ali gde? Kako? Treba li to da uradim? Stalno mi u glavi Dzulija Roberts u onom filmu kada sto puta beži sa svojih venčanja…

Ili da isteram ovo do kraja, pa kud puklo?! A pući će osećam i to po svim šavovima… Samo ne znam što ovo sve radim, kao da nisam normalna, eto… Nemam izgovor za svoje ponašanje i izbore, nemam! I ljudi koji su mi baš bliski me pitaju što se udajem kad je evidentno da nisam srećna, a ja mislim proći će, to je samo faza… bićemo srećni kada prođe ovaj napet period sa njegovim slabo plaćenim poslom i mojom edukacijom i ovom svadbom koja nas dodatno opterećuje… On je dobar čovek, iskren, pošten i stvarno me voli. Na neki svoj način, ali verujem da je tako… ne znam kakve vatromete i čuda treba da očekujem, nema ih već dugo generalno u mom životu i to što se u njega nisam zaljubila, ne znači da nije ljubav… Valjda…

Baš ne znam šta ću… Osećam se usamljeno u svemu ovome…