Decembar 2013, Beograd, Srbija

Već počinjem ozbiljno da se nerviram što ne mogu da nađem odgovarajuću školu za Hipnoterapiju. To mi je preduslov da bih mogla da učim Regresoterapiju u Americi jednog dana. Sve što valja je u Engleskoj, a vizu ne mogu da dobijem ili u Nemačkoj, gde jezik ne govorim.

Nadam se da će iskrsnuti nešto na engleskom, negde po Evropi. To bih nekako i mogla da priuštim. Znam da hoće, ako je to moj put. Imam poverenja. Puštam…

Februar 2014, Beograd, Srbija

Neverovatna stvar se desila!!! Moja željena škola iz Amerike otvara odeljenje u Italiji i to prošireni sadržaj učenja, koji uključuje i Hipnoterapiju!!! Mojoj sreći nema kraja!!! Je l’ to čudo ili šta?! Znak da mi je namenjeno :-)))) odmah sam se prijavila, odmah!!!

April 2014, Marina di Pietrasanta, Italija

Mislim da je ovo najromantičnije mesto u kome sam ikada bila. Toskansko selo na moru, ušuškano u stare zidine, tako da automobili maltene ne zalaze unutra… Svi se voze biciklima ili vespama po kaldrmisanim ulicama. Predivne baštice restorana svuda okolo, šarmantne zlatare i umetnički ateljei.

Mesto je toliko malo da sam već trećeg dana edukacije počela da pozdravljam meštane na glavnom trgu, dok pijemo jutarnju kaficu.


Uživam u predavanjima, svaki dan od ujutru do predveče. Hipnoterapija nikada nije bila nešto što me je zanimalo. Ali sada, kada vidim koliko je moćna tehnika, baš se radujem što se našla na mom putu učenja i razvoja.

Oko podne imamo pauzu za ručak. Obično prošetamo do nekog lokalnog restorana ili jedna od žena iz grupe spremi neko tradicionalno jelo iz svoje zemlje. Obe varijante su fantastične.

Prijaju mi ljudi ovde. Oseća se iskrenost i dobronamernost svih u grupi. Podrška i razumevanje sa svih strana. Grupa je internacionalna i interesantno je istraživati duhovnost na ovaj način i razmenjivati iskustva sa ljudima iz celog sveta. Imamo potpuno različita porekla, a osećamo duboku bliskost i razumevanje.

Duše se prepoznaju. To se tako snažno oseća.

Cela grupa je smeštena po raznim hotelima raštrkanim po ovom gradiću. Mali porodični hotel u kome sam ja smeštena je kao iz časopisa. Sladak, ušuškan i služe uz doručak najbolje kroasane i kapućino koje sam ikada probala.

Pre neki dan smo radili tretmane jedni drugima, vežbali naučeno. U jednom od tretmana sam dozvolila sebi da otpustim kontrolu, koju tako čvrsto držim kroz ceo život.

Tačno sam prepoznala sebe, taj strogi pristup životu, rigidnost u donošenju odluka, poštovanju pravila… Sve to sam kroz ovaj tretman otklonila kako bih mogla da budem spontana i prirodna, više povezana sa sobom i svojim potrebama.

Eh da sam znala šta me čeka, ne bih čeprkala po tome jaoooooooooo…

Isto veče nakon tretmana sam doživela napad panike!!! Prvi nakon 10 godina!!! Bilo je jezivo!!!

Sama u stranoj zemlji, zatvorena u hotelskoj sobi… sama pomisao na ove okolnosti je napad učinila možda još strašnijim. Mučnina, preznojavanje, žeđ, u glavi lom… Pitala sam se da li je moguće da mi se to ponovo dešava? Šta ga je tačno sad izazvalo? Zar nije sve u mom životu baš kako treba?

Sve je krenulo lepo, svojim putem i ne vidim šta radim poglešno?! I kako ću se ovoga osloboditi, ako ne znam šta ga izaziva?!

Čini mi se da sam 40 puta otišla od kreveta do kupatila, povraćanje, umivanje, drhtanje… Trajalo je dugo, satima, činilo se da nikada neće proći… Nisam imala ideju šta da uradim, kako da sebi pomognem. Toliko vremena je prošlo od poslednjeg napada, da se nisam više ni sećala šta pomaže.

Posle nekoliko sati sam već bila toliko iscrpljena da sam se prepustila potpuno i napad je počeo da jenjava. Na kraju sam nekako zaspala od iscrpljenosti.

Mislila sam da je sa tim gotovo. Da je ta lekcija naučena. Da je anksioznost moja prošlost, a kamoli napadi panike! Pomišljala sam čak da ujutru uhvatim prvi let i vratim se kući. Ali opet, šta bih time postigla…

To, ko nije doživeo, ne može da razume. Verujem da je napad panike najveći pakao, koji ljudi mogu doživeti.

Ujutru sam zamolila učitelja da mi uradi tretman, da probamo to da rešimo. Verujem da je tretman pomogao. Vratili smo deo one moje kontrole nazad. Očigledno nisam bila spremna da je se u potpunosti odreknem. Precenila sam se. Ublažili smo tu promenu i namestili ,,podešavanja” u mom podsvesnom umu na nivo koji sam mogla da prihvatim. Da ta promena za mene bude prirodnija.

Ipak je koleginica dan ranije vežbala na meni. Ovde smo da učimo, pa se nekad desi da pogrešimo. Zato su učitelji tu da pomognu, poprave i objasne. Osećala sam se bolje, ali strah od noći koja predstoji je bio prisutan i dalje.

Napad se hvala Bogu nije ponovio. I narednih dana sam nastavila da spavam relativno normalno, uz blagu tenziju, sama u tom hotelčiću.

Sedim u vrtu ove divne kuće, u kojoj imamo predavanja, ispod nekog procvetalog drveta koje toliko miriše, da se pitam da li je realno ovo sve. Gledam u zeleni travnjak, prepun šarenog poljskog cveća. Sunčan je dan, čaroban. Samo cvrkut ptica čujem.

Želim da mi pažnja bude potpuno usmerena na ovu nadrealnu prirodu. I proleće, koje mi je dato da provedem u Toskani. Želim da zapamtim sve stare fasade i rustične kapije, sve priče koje su se vekovima ovde dešavale. Da vidim pečat svih umetnika koji su ovde stvarali. Da udahnem svu inspiraciju, koju ovo mesto daje samo svojim postojanjem.

Zahvalna sam što sam tu. Ni sanjala nisam da ću imati priliku za ovako jedno bogato i predivno iskustvo, za ove divne učitelje i sva znanja koja nesebično dele. Zahvalna sam za unutrašnji mir, koji osećam bez obzira na sve turbulencije. Osećam da sam na pravom mestu u pravo vreme. Baš ovde, u ovom čarobnom seocetu, gde vazduh miriše na morsku so.

Ostalo je još pet dana do povratka u realnost. Na trenutak se zapitam kako bi bilo kada ne bih morala da se vratim… Čeka me svadba…to je tek pakao…