Novembar 2015. Beograd

Ovaj posao mi zaista prija. 

I to ludo, celodnevno radno vreme je učinilo da mnogo više obratim pažnju na sebe i svoje potrebe. Omogućilo mi je da se zapitam šta zaista želim da radim onih nekoliko slobodnih sati uveče. 

Osvestila sam da bih sve drugo radije radila, nego sa njim to vreme provela. Što je stvarno jezivo. Biti u braku sa osobom sa kojom nemaš baš nikakvu potrebu da budeš. Čak te njegovo prisustvo guši i uznemirava, uglavnom.

I zaista sam se možda najozbiljnije do sada zapitala, da li je to život koji želim za sebe? Zar ne zaslužujemo oboje bolje? I zašto nismo u stanju da to sve priznamo pre svega sebi, a onda i ostatku sveta?

Nije da nisam pokušala više puta da sa njim razgovaram o svojim nezadovoljstvima. Jesam, puno puta. Uglavnom sam nailazila na bes i prebacivanje odgovornosti u moje ruke. 

Nabijanje krivice i manipulaciju strahom. Ja sam kriva za sve i kako nemam strpljenja za njega. Kako ne shvatam pod kolikim je on stresom i da će biti boljeg raspoloženja kada reši ovo ili ono u životu. 

A godine prolaze, stresovi se smenjuju i njegovo neraspoloženje, pasivnost i negativnost ostaju kao jedina konstanta. 

Već sam ušla u neku fazu ravnodušnosti. Nema više u meni tih burnih reakcija na njega i sve što on jeste. Odavno već mnogo više radim stvari na način kako ja smatram da je za mene najbolje, bez da se mnogo brinem šta će on da misli ili kako će da reaguje. 

Ali to sve nije dovoljno. I dalje živim u toj laži. I dalje ta forma postoji. I dalje to sve nema smisla. 

Često uveče nakon posla odem do stana, da sredim još nešto ili raspakujem još neku kutiju. Nabavila sam i predivno posuđe, sa tradicijom. Svaki komad koji sam unela tamo nosi priču neke meni drage osobe.

I stalno prebiram po glavi kako bi mi nekih stvari bilo žao ako se raziđemo da tamo ostanu, jer njemu ništa od toga nema nikakvu vrednost. Ja sam utkala opet deo duše u sve to. Jednostavno ne umem drugačije da radim bilo šta. 

On se tamo ne pojavljuje. Ma čak nema ni ključeve, svi su kod mene, jer sam ja bila ta koja je birala i ugrađivala nova ulazna vrata sa majstorima. A stan je njegov, da se razumemo. 

I tako sam jedno veče sedela kod kuma. Pili smo vince i neobavezno ćaskali o tome šta ima novo. Ja sam već standardno kukala na svoja nezadovoljstva u tom braku i vrtela tu priču u krug po milioniti put. Istu priču, koja traje sada već godinama. 

Kum je u međuvremenu završio edukaciju za jednu novu terapeutsku tehniku, zove se theta isceljivanje. Ova energetska tehnika se bavi menjanjem naših podsvesnih uverenja. Jer istina jeste da živimo sve ono što naša podsvest veruje. A ona često bude pod uticajem okruženja, pa i gena. 

Tako mi možemo biti zaglavljeni u životu na nekom polju, jer je na primer tamo neki predak nešto iskusio i nama se preneo taj zapis, odnosno verovanje. 

I kaže kum meni: ,,daj da te očitam da vidimo šta te to drži tu. Ne mogu više da te slušam života mi, kako kukaš”. Malo sam se trgla na to njegovo očitavanje, nije mi bilo svejedno. Malo me je bilo strah šta će otkriti i šta će se desiti. 

Ali rekoh hajde, gore biti ne može, daj da vidimo. I tako je on očitao kod mene podsvesno uverenje, da ako se razvedem nikada me niko više neće voleti i ostaću sama do kraja života. 

Smatrajući sebe u tom trenutku već dovoljno osvešćenom, znala sam da sam svesna svojih kvaliteta i da to ne verujem na svesnom nivou. Ali sam bila naravno otvorena da na podsvesnom svašta može da se dešava, a da ja nemam pojma. Samo po rezultatima u životu mogu da vidim da nešto očigledno ne štima. 

I tako sam pristala da iskopamo uzrok tog uverenja. Čeprkali smo po podsvesti i otkrili da se to uverenje formiralo kod neke davne pretkinje, koja je doživela neprijatno iskustvo u ljubavi i zaista ostala sama i usamljena do kraja tog života. 

Nakon toga sam dozvolila da iscelimo to što smo otkrili, obrišemo traume iz gena i zamenimo ovo uverenje drugim, korisnim, koje sadrži nešto tipa da zaslužujem ljubav kakvu zamišljam i tako dalje… 

Nakon tretmana kao da mi se izbistrilo ne samo u glavi, već i u srcu i duši. Odjednom je sve postalo jasno kao dan. Osetila sam kao da mi je neki teret pao sa leđa i da sam lagana kao perce. 

Bilo mi je toliko očigledno da nemam šta više tu da tražim, ali ni sekund više. U tom braku, u toj agoniji od života u tom emotivnom haosu. Potpuno sam videla sve… 

Koliko sam zanemarila sebe i svoje potrebe, zarad straha. 

Koliko sam se od sebe odvojila, da bih se nekom svidela. 

Koliko sam stvari radila protiv sebe, kako bih neki lažni mir održala. 

Koliko je sve to naopako i pogrešno. 

I što je najvažnije osetila sam takav nalet energije, adrenalina i neke unutrašnje snage da to sve odmah istog trenutka promenim. Da odem, da se ne osvrnem. Odluka je pala. Sumnji nije bilo mesta više ni tren. 

Svaki delić moga bića je vibrirao jednom novom odlučnosću, koja mi je ulivala neverovatnu sigurnost da ću konačno za sebe uraditi pravu stvar. Jedinu ispravnu. Da ću poslušati sebe, svoj unutrašnji osećaj, intuiciju i stomak, koji sve vreme vrište: “Beži odavde!!!” da ću da odem i da se ne okrenem. 

Shvatila sam još jednu iznenađujuću istinu, a to je da bih radije i bila potpuno sama, ali sebi dosledna, nego u tako lošem odnosu. 

Konačno!

Nisam mogla da verujem kako se osećam. Oduševljenju nije bilo kraja. Jedino što sam brinula da se sutra ne probudim ona stara, jer je ovaj osećaj bio nestvaran. 

Međutim, probudila sam se sa istom tom novom energijom. Sa istom odlučnošću i bistrinom. Odmah sam ga zvala, sa namerom da se vidimo posle posla i da mu saopštim da želim razvod. Da smatram da nam jednostavno ne ide, da se ne razumemo, da nema bliskosti i da ćemo verovatno biti srećniji sa nekim drugim ljudima. 

Ali on je taj dan nešto bio loše, pa je odlučio da odmori, nije bio u stanju da se vidimo. Sutra se ponovila ista priča. Išao je na posao, ali posle nije bio u stanju ni za šta. Nisam osećala da treba da obavimo taj razgovor u stanu njegovih roditelja, pa nisam otišla tamo. 

Htela sam da sačekam pa da to obavimo negde na neutralnom terenu i oči u oči. Treći dan na moj poziv da se vidimo je imao opet neki izgovor zašto ne može, a meni je već ponestajalo strpljenja. 

To veče sam već otišla do stana, da pokupim samo par najdražih sitnica, koje jednostavno nisam želela da ostavim. Sve drugo sam rešila da ostavim, pa da li će da izda stan ili da se tamo sam useli, neka radi šta god poželi. Ima sve uslove i sve je spremno da tamo počne da se živi. 

Pomislila sam tog trećeg dana, sačekaću još malo, ali ne želim više da odlažem neizbežno. I tako se desilo da smo se čuli četvrtog dana, nakon moje odluke. Oboje smo bili na poslu, u sred radnog vremena. Kada je on ponovo imao neki izgovor zašto ne može ni tada da izdvoji vreme kako bismo popili kafu i ja sam jednostavno pukla. 

Na njegovo pitanje šta sam zapela da se vidimo (kao da nije normalno da se sa svojom ženom vidiš svaki dan nakon posla, recimo, ako već ne živimo zajedno), i da li imam nešto da mu kažem, ja sam jednostavno izgovorila: da, želim razvod. 

Sa druge strane – muk. 

Kreće njegova neverica i suze. Da nam dam šansu, da počnemo da živimo zajedno, obećanja da će sve biti drugačije kada se uselimo u stan… Pa kada sam rekla da jednostavno ne želim i da sam čvrsto rešila da je gotovo, kreću osude kako sam lako i na prvi problem odustala od nas. 

Na prvi problem?! 

Pa mi smo u problemu od kad se znamo, što se tiče moje percepcije… To mi je sve samo potvrdilo da radim pravu stvar, jer ako on ne vidi da uopšte imamo problem, tek onda ništa ne bi moglo da se reši, promeni ili poboljša. 

Zabrinulo me je na nekom nivou, da li je on zaista verovao da je to ljubav? I da brak tako treba da izgleda? Otuđeno i bez ikakvog razumevanja, bliskosti i podrške? I opet, ako je tako, meni nije mesto tu. Jer ja verujem da je ljubav nešto drugo. 

Ja verujem u bliskost, intimu i zajednicu. Verujem u porodicu. U pripadanje. U otvorenost u odnosu, slobodu da sam svoja. Da budem ono što jesam, bez straha kako će neko na to da reaguje. 

Shvatam da puno toga utiče na svakoga da formira svoj unutrašnji svet kada je brak (i bilo šta drugo) u pitanju. Okruženje u kome smo rasli, kako smo vaspitani, kakav je brak naših roditelja, genetski zapisi naših predaka, naša lična iskustva u vezama do tada i ko zna šta sve još. 

Mi smo produkt svega toga zajedno. I verujem da svako od nas ima svoju viziju, osvešćenu ili neosvešćenu. Kakava god da je, naša je i mi je živimo. Može da nam služi ili da nas blokira,  možemo kroz nju da rastemo ili učimo, a možemo i da tavorimo u mestu. 

Opet je izbor na nama. Tako da mi biramo i da li ostajemo ili odlazimo. Ali zaključujem samo jedno, nema lepšeg osećaja nego živeti u skladu sa sobom i svojim najdubljim potrebama, kakve god da su. 

Naše su i treba ih poštovati. Uvek i bez izuzetka.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 _____________________________________________________________________________________________________

Drage moje, ovo je kraj jednog poglavlja iz mog života. Nadam se da vam je bilo korisno i da ste mogle da prepoznate neke svoje blokade, koje sada možete da rešte. 

Ja sada odlazim na jednu pauzu u poslu i pisanju. Na toj pauzi ću da sačekam, sa čovekom svog života, našu prvu bebicu da stigne na ovaj svet i da uživam u svemu što ova nova uloga donosi. 

Vama svima želim ljubav i radost u Novoj Godini i da poverujete da je sve moguće. Samo je važno da znate šta želite i da imate vere i hrabrosti da prema tome idete. 

Ponekad je potrebno da se malo poguramo u nepoznato, ali rizik se uvek isplati :-) Tako da volite sebe, poštujte svoje želje, slušajte svoju dušu i intuiciju!

Ljubim vas sve i grlim <3