Septembar 2015. Beograd

Naravno da se baš ništa nije sa stanom privelo kraju, a radovi su u nekakvom toku već dva meseca. I naravno da sam se ja angažovala na kraju oko svega, ne bi li se to ikada završilo. 

Razočarenje u njega, njegovu sposobnost i na kraju muževnost su nemerljiva. Da li je zaista normalno da jedna žena završava ove životne poslove, umesto muškarca? 

Pronašla sam i angažovala majstore, ispregovarala cene i rokove, nabavila materijale i šta sve već ide uz to. Pravi ženski posao, prosto uživam! 

To ide dotle da mi niko od majstora ne veruje da imam muža! Misle da sam ga izmislila, jer se nikada, ni u jednoj fazi nije pojavio u stanu u toku pregovora i radova… Nebitno, biće gotovo sledećeg meseca. Još jedan zadatak završen. 

Jedna super vest je ta da sam dobila konačno posao! 

Ali mnogo je važno da ovde zabeležim kako se sve to izdešavalo, jer je mnogo duhovnosti u samom procesu i to mi je sve prezanimljivo.  Verujem da će sve imati neku višu svrhu, koju ću moći da sagledam kada sve malo odmakne. Jedva čekam da razumem to dublje značenje. 

Već sam pisala o anđelima i njihovo vođstvo u mom životu je prisutno svakodnevno, na razne načine mi se obraćaju i kroz razne znakove ih prepoznajem. Ponekad pratim znake, a nekada nemam hrabrosti i preskočim da odreagujem. 

E ovde sam se svojski potrudila i ispratila sve. Mada je bilo lako, jer je u pitanju samo jedan običan, što bih ja rekla ovozemaljski, posao. To za mene nema baš nikakvu težinu, ali je svakako proces bio zabavan.

Sa sigurnošću mogu da kažem da, kad god nešto uradim u skladu sa njihovim porukama, tu nema greške. Jednostavno osetim kako sve teče glatko i to mi je znak da sam na dobrom putu. 

Ovaj posao je prva nekako krupnija stvar koju sam uradila u skladu sa njihovim vođstvom, a evo kako je plastično to izgledalo. 

Prvi krug intervjua je bio preko Skajpa zakazan, a ja sam se predomišljala da li uopšte da se pojavim. Pozicija je bila nešto poluzanimljiva. Svakako u Ljudskim resursima, ali ne baš nešto kreativno što bih rado radila. Tako da sam sva nešto bila u dilemi treba li mi to uopšte.

I kada je došlo vreme za intervju, kao da me je nešto onako gurkalo, nežno i suptilno, ali uporno sa rečima “obavi to, ne propuštaj šansu…” I tako sam se u zadnji čas odlučila da ipak pokušam i pojavila sam se na tom razgovoru, koji je protekao dobro i nekako lako. 

Prošla sam u drugi krug i otišla na sledeći intervju sa generalnim direktorom, koji je bio i odlučujući. Kancelarija na suprotnoj strani grada, vožnje oko 45 minuta u proseku, a radno vreme od 9h-19h! 

To još nisam čula! Ali kaže gospodin direktor, imate dve pauze od 15 minuta za kafu, plus sat vremena za ručak, tako da je to 8 efektivnih sati rada. Hit! Šta sve ljudi rade i šta sve prolazi. 

Četrdeset zaposlenih on ima u ovom trenutku, a ja sam potrebna da zaposlim još toliko u prodajnom sektoru. Izvodljivo. To je bio poluprijatan razgovor sa strancem, koji mi je sve vreme gledao u noge i suknju, ali dobro sad šta je tu je. 

Procena kandidata mi je uvek dobro išla, tako da znam da bih se tu lepo snašla što se tiče samog posla. Tim je mlad, to bi isto bilo ok. Manje više se sve fino uklapa…

Vrlo brzo nakon toga usledila je ponuda za posao. Sećam se da sam čitala mejl iz kreveta, odmah nakon buđenja. Ponuda je bila ok, ali ipak malo ispod mojih zahteva i očekivanja, koje sam iskomunicirala na intervjuu. Međutim, sa tendencijom da se uslovi vremenom poboljšaju. 

Na prvu sam pomislila da je odbijem. A onda sam odlučila da odem na sajt sa anđeoskim porukama i vidim šta kažu za taj dan i tu situaciju. 

Poruka je glasila ovako: “Danas se otvara nova mogućnost za tebe, koja možda ne zvuči interesantno, ali nije trenutak da se žališ i zanovetaš. Prihvati je i nećeš zažaliti.” Mom čuđenju nije bilo kraja dugo. 

Jel moguće da dobijem tako direktnu poruku?!? Jel realno da se to dešava?? Bez daljeg predomišljanja sam prihvatila ponudu, sa osećajem sigurnosti da radim pravu stvar. 

Od kada pratim njihove poruke i ponašam se u skladu sa njima osećam se mnogo bolje, zdravije, sigurnije i naravno srećnije i zadovoljnije. Zahvalna sam Bogu na tome, beskrajno. Ne znam šta bi sa mnom bilo da nisam ojačala veru i počela da slušam svoju intuiciju. 

Stvarno mislim da bih ili poludela načisto ili se razbolela od tih unutrašnjih konflikta i napustila ovaj svet u nekakvoj agoniji. Bilo je neizdrživo u jednom trenutku. Potpuno nepodnošljivo. 

Da mi je neko rekao da će mi najteža lekcija biti da živim u skladu sa sobom i svojim unutrašnjim potrebama, ne bih verovala. Predivno mi je kada osetim njihovo prisustvo kroz ljubav kojom me obasipaju.