Jul 2015. Beograd

Desila se jedna iznenađujuća situacija! 

On je dobio nekakav stan u nasledstvo, ako mogu tako da kažem.  Pa smo odlučili da ga za nas renoviramo. Nalazi se na suprotnom kraju grada od svega moga i njegovog. Ali je kao njegovo, pa opet ima više smisla nego negde neka kirija da se plaća. 

Samo kad pomislim na lokaciju tog stana želudac mi se okrene. Medjutim, pokušavam da budem razumna i prihvatila sam sve. Trebalo bi da mi nije bitno gde smo, već samo da smo zajedno. 

Mada moram da priznam, od kada ne živimo zajedno ni najmanje mi ne nedostaje. 

Ali hajde da i to probam, da znam da sam sve uradila što je do mene. On je sve vreme kukao da nije zadovoljan, jer nemamo svoj prostor za život. Evo sad imamo, pa da vidimo šta će da se promeni. 

Meni se u celoj ovoj priči sa stanom sviđa samo momenat gde je on preuzeo odgovornost po prvi put za nešto. Da se na neki način pobrine za nas. Bar je tako zvučalo u teoriji. 

Odlučili smo da sami uradimo sve što možemo, a da angažujemo majstore minimalno za nešto što baš moramo. Nema tu previše posla. Minimalno ćemo da uložimo, samo da se umije stan i da može da se živi u čistom. 

Inače je lep, pun svetla, fine kvadrature sa velikom terasom. Tako da smo rešili da se osveži stolarija, okreči, ishobluje parket i da se napravi jedan pregradni zid. Da se sve lepo oriba i to je za početak sasvim dovoljno. 

Sve je to u teoriji zvučalo stvarno fantastično i relativno lako izvodljivo. I bilo bi da je on neki drugi čovek. 

Kada pogledamo realnost, on možda jednom nedeljno stigne do tog stana da bi nešto malo poradio. Nema kad, jer nakon njegove obavezne popodnevne dremke, već maltene pada mrak pa ne može da se radi. A vikendima ima pametnija posla, tipa trening, pecanje ili tako nešto… Tako da ti radovi napreduju brzinom jednog puža ili kornjače, na primer.

Sa druge strane, ja imam otpor da sama tamo boravim i opet budem ta koja sve završava. Pa to kao ne radim, a opet se nerviram što se to sve razvlači, jer ne mora. Tu njegovu lenjost, pasivnost i demotivaciju jednostavno ne mogu da podnesem.

Avgust 2015.

Otišla sam opet sa mojima na more, ovog puta u Crnu Goru. Sve vreme mi se čini da pokušavam od sebe da pobegnem, ali izgleda to ne može :-) 

Bilo kako bilo, Boka me isceljuje. Njene planine i more, uvek učine da se osećam kao da sam putovala kroz vreme, nekoliko vekova u nazad. Posebno je volim sa vode, sa čamca. Osećam se kao na drugoj planeti. Uvek tako opušteno, rasterećeno, uspem da zaboravim svakodnevnicu. I to jako prija… 

U međuvremenu sam išla na neke intervjue, u par velikih kompanija, pa čekam da vidim šta će biti. Bilo šta da mi prođe, prijalo bi mi. Samo da se neko polje pokrene. Baš sam nestrpljiva postala. 

Da promenim svakodnevnicu, da imam zašto da se ujutru obučem u suknju i štikle, da sam među nekim novim ljudima, da se bavim nekim drugim stvarima…. Baš jedva čekam. Mora negde da prokine, neka promena, mora! Spremna sam skroz!

Po prvi put sam mu ostavila auto, dok sam na putu. Do sad sam ga uvek ostavljala kod kuće. Nije ni to normalno. Da on nema kola, a da moja stoje na parkingu, dok ja nisam tu. 

Jednostavno nemam poverenja u tog čoveka da je sposoban za bilo šta. I sad sam mu ih ostavila, ne bi se nešto češće nakanio do tog stana i bar nešto završio tamo dok se ne vratim. Bar nešto… Mada sumnjam…