Jun 2015. Sitonija, Grčka

Otišla sam sa mojima za Grčku, da se resetujem. U poslednji čas sam im se uvalila, da malo pobegnem od svega. Oni su ovo letovanje odavno isplanirali sa svojim društvom. 

U nekom smo ribarskom selu, maleckom porodičnom letovalištu. Bukvalno ima jednu glavnu ulicu, koja je ujedno i šetalište. Ta uličica je prepuna kojekakvih radnjica i taverni, iz kojih se širi miris girosa i morskih plodova, naizmenično. Neobično je živo mesto u odnosu na sopstvenu veličinu. 

More je potpuno tirkizno, baš kakvo zamišljam u mojoj meditaciji sa delfinima. Plaže sa belim peskom i mir. Sa terase takođe gledam tu lepotu, a za svega par minuta šetnje kroz divnu, šarenu i mirisnu vegetaciju stignem do plaže. 

Ovo mi je baš trebalo… Zahvalna sam Bogu što mi je omogućio ovaj beg, možda uspem nešto da shvatim o svom životu. Možda uspem da dobijem neku ideju o tome šta i kako želim da menjam. 

Ponela sam dovoljno knjiga da se opustim i dozvolim da me ponesu kroz promene. Putovanja mi uvek promene percepciju i na neki način učine da sagledam situacije iz novih uglova. 

Prvi dan kada smo stigli sam naišla na javni čas joge na plaži. Bez razmišljanja sam se pridružila grupi. Bilo je fantastično raditi jogu uz more u zalazak sunca. Toliko isceljujuće i opuštajuće. Prijalo mi je jako…

Kod kuće je postalo nepodnošljivo. Osećam se tako zaglavljeno na svim poljima. Kao da nemam izbora da svoj život dovedem u red. Kao da ne zavisi od mene šta će biti. Što sa brakom, što sa poslom, što sa bilo čim trećim. 

Kao da su mi ruke vezane. Shvatam da me moja neodlučnost drži tu gde jesam, ali nikako da donesem neku konkretnu odluku.

Počela sam da apliciram za poslove. To je jedino što sam odlučila. Pa se mislim kada se zaposlim i to će mi malo uticati na percepciju ostatka mog života. Novi ljudi, nove obaveze… Ova kolotečina me je ubila. 

Verujem da će mi prijati da se vratim malo u kompaniju i bavim nekim svakodnevnim poslom, običnim ljudima, što bih ja rekla da se okružim nekim papirima i normalcima. Bez duhovnosti, energija, duhova i ostalih tema, koje su me malo prezasitile u ovom trenutku. 

Nekako nemam snage da se bavim time svaki dan. Čak i da se ne bavim svojim propalim svakodnevno, previše vremena i energije posvećujem analizama… Želim da osetim i da iznutra znam šta mi je činiti. 

Logika nema veze s tim. U stvari već osećam, samo nemam poverenja da je ispravno pratiti taj osećaj… To je sledeći zadatak, da razvijem poverenje u svoju intuiciju, da me uvek vodi na pravi put. I da naučim kako da je pratim, bez dilema. 

Što se tiče posla, naravno da neću prestati da radim regresije, ali neka mi to za sad bude u slobodno vreme i vikendima. Taman tako mislim da će mi prijati… Baš sam zrela za promene, kakve takve, samo da se nešto desi, na bilo kom polju. 

I on se zaposlio konačno. 

U velikoj kompaniji, u svojoj struci i za finu početnu platu. Ja sam se baš obradovala, to je sve što je želeo. Entuzijazam ga je držao možda nekoliko sati, dok nisu počele frustracije. Sad nam je izgovor za nervozu da je posao jako stresan i odgovoran i da ne može to da podnese. 

E blago meni… 

Pored toga, je jako umoran i svako popodne posle posla, mora kući na ručak i da legne da odmori par sati. Mislim se, šta će sa tobom biti za deset ili dvadeset godina, sa energijom i motivacijom, kada sad svež, zdrav i mlad nisi u stanju da izneseš jedan radni dan i da ostaneš normalan… 

Stalno se preispitujem treba li mi takav čovek. Uvek sam zamišljala nekog pored sebe, ko je od akcije, kome ništa nije teško, koji želi sve sada i odmah i spreman je za razne poduhvate. A ovo kilavo, kako god okreneš. Kilavo je blaga reč… Izlude me sve a i dalje sam tu. 

Sve se mislim dok se navikne na ovo ili ono ili dok prođe ova ili ona faza ili ne znam šta još treba da se desi, pa će biti drugačiji on, pa ćemo i mi biti drugačiji. Ali vidim da faze prolaze i smenjuju se, a on i mi ostajemo isti. Nikakvi, daleki i otuđeni sve više…