Septembar 2013. Ljubljana, Slovenija

“Godina je 1380.. Negde sam u Evropi. Hodam preko livade u dugoj, svilenoj, beloj, jednostavnoj haljini i sandalama. Vitka sam žena, plave kose koja se vijori na povetarcu. Suton je, letnji dan… sunce je nežno. Osećam setu.

Prilazim kući koja ima velike okrugle stubove na ulazu. Penjem se na trem uz par stepenika i ulazim unutra. Mermer preovladava. 

Levo je prostran dnevni boravak, pun komadnog nameštaja od drveta. Stočići, vitrine, sofe… raskoš na sve strane. Nameštaj je presvučen bogatim brokatom, sa cvetnim detaljima. Teški draperi se spuštaju sa visokih plafona. 

Desno je trpezarija, sa dugačkim, masivnim stolom za 14 osoba. Na stolu svećnjaci, ugašeni. Ispred mene se spuštaju dva svoda stepenika. Penjem se na sprat i ulazim u veliku spavaću sobu. Na sredini je bračni krevet, zategnut, prazan. Sa strane ogroman garderober, prepun haljina, u svim bojama. Haljine su dugačke, u slojevima se nižu suknje i žiponi. Nekada sam svakoga dana sa radošću drugu oblačila. Kuća je prazna, ne nosim više te haljine. 

I dalje ne shvatam gde mi je porodica. Osećam prisustvo nekih osoba, koje mi nisu bliske, posluge ili tako nekoga… I to je sve. Odjednom…  nadolazi mi osećaj prejake tuge……i ja tada shvatam! Pa mog muža više nema! Izgubila sam ga!… Preplavljuje me bol, jecam i osećam suze kako mi se slivaju niz obraze…

Nadolaze uvidi, jedan za drugim… Bio je vitez, nekakav vojskovođa u stvari. Imao je velikog crnog konja, srebrni oklop i težak mač. Bio je vešt borac, cenjen, poštovan… jedan od najboljih. Osećam da se sve izdešavalo pre nekoliko meseci. Jednostavno se nije vratio iz bitke. Kroz prozor sa sprata sam gledala vojnike kako dolaze preko polja da mi to saopšte. Odmah sam znala. Srušila sam se od bola.

Slomljena sam. Osećam neizmernu bol. Ne tako jaku kao da se sada događa, ali plačem od tuge sve vreme. Jake su emocije. Povezana sam sa tim iskustvom, znam da je moje. Kao da saosećam sa sobom iz tog vremena, tog života. Osećam da je on deo mene, da me je ta ljubav promenila… 

Tako smo kratko bili zajedno. Vidim “fleševe” zajedničkih trenutaka. Vidim ga kako se vraćao iz prethodnih bitaka, kako sam ga dočekivala. Kako sam strepela i kako sam mu se nadala. Kako sam svaki put ponovo umirala kada ga ispraćam. A on je bio gord, ponosan. Ništa na svetu ne bi radije radio. Poštovala sam to, koliko god je teško bilo. 

Nismo stigli decu da imamo. Ostala sam potpuno sama u toj raskošnoj kući, na sred te poljane. U svom tom obilju koje mi baš ništa nije značilo, bez njega. Vidim kako vreme prolazi, kako starim, ali ne mnogo… Mlada umirem. Ostala sam sama do kraja života. Mirna sa tim. Nikome posle njega nisam dala šansu. Ni životu nisam dala šansu. On je bio moj svet… 

Gledam svoje telo odozgo, kao da lebdim iznad tog kreveta, u kome sam uzela poslednji dah. I lagano počinjem da se udaljavam, uzdižem se sa nekom lakoćom, kao da se krećem prema gore i percepcija mi se potpuno menja. 

Shvatam da sam trebala drugačije da uradim za života. Da sam trebala da pronađem ljubav prema životu i motivaciju, čak i nakon tog gubitka. Vidim punoću života koja me je okruživala, a ja je nisam primećivala. Vidim propuštene prilike i dragocenost svakog trenutka dok smo na zemlji.

Sada već nemam telo, nego sam kao neka energetska lopta i osećam se lagano, prirodno… 

Primećujem oko sebe plavetnilo, kako blago menja nijanse dok se krećem kroz taj neki prostor bez granica i oblika. Mirna sam potpuno, osećam neko olakšanje, kao da idem kući… 

U jednom trenutku počinjem da osećam nečije prisustvo. Osvrćem se oko sebe i vidim snop teget plave svetlosti, koja se kreće zajedno sa mnom, kao da me vodi ustvari. Potpuno sam sigurna i bezbedna, osećam da je to biće neko ko brine o meni, ko će mi pomoći da razumem pitanja vezana za moju svrhu u ovom životu. 

U sledećem trenutku se zaustavljamo i preda mnom se prikazuje kao film čarobne prirode, koja odiše mirom i blaženstvom. Ta šuma mi priča o mom budućem životu i svemu što sam došla da uradim u ovom životu. Vidim božansveno drveće i rastinje svuda okolo, vodu koja žubori i dva objekta od prirodnih materijala, samo drvo i kamen… sve se uklapa i stapa jedno u drugo… Vidim sebe sa budućom porodicom i masu ljudi koji kod nas dolaze da se regenerišu. Osećam energiju ovog mesta koliko je isceljujuća i sada znam da je ovo moj put. Duhovnost i rad sa ljudima, isceljenja na svim nivoima i pomaganje ljudima da se vrate sebi, svojoj suštini i pravim vrednostima. Rezonujem sa ovom istinom i znam da ću ovo mesto naći  i prepoznati, kada za to dođe vreme. Isto tako znam da do tada imam još puno toga da uradim i naučim…”

Čujem terapeuta kako odbrojava i vraća me nazad u sadašnji trenutak. Vraćam svest u svoje telo, u prostoriju u kojoj se nalazim. Polako dolazim sebi… 

Osećam se kao da sam se ponovo rodila, sa nekom višom svešću i znanjem koje čini da drugačije gledam na život. Osećam jasnoću postojanja i olakšanje. Bukvalno sam doživela iskustvo kao što je opisano u knjizi, koja me je inspirisala da ovo probam. Kockice počinju da se slažu na svoje mesto i odgovori na pitanja sa kojima sam došla su mi potpuno jasni…

Sada shvatam odakle taj paničan strah od gubitka partnera, koji osećam oduvek. Od prvog zabavljanja kada sam imala 18 godina. Kada se događalo da dečko kasni ili da se ne javi na vreme, uvek me je bilo strah da mu se nešto nije desilo. Što je u većini situacija bilo potpuno iracionalno. Ali je bilo toliko jako da nisam mogla tom osećaju da se oduprem uopšte. Bilo mi je neobjašnjivo, ali nije jenjavalo nikada. Ni u jednoj vezi nakon te. Uvek ista briga, isto opterećenje. Sada to mogu da razumem. Sa nivoa duše i ovog prošlog života u kome sam ostala udovica, sve ima smisla. Duša je prenela traumu u ovaj život. Sada kada sam to osvestila, mogu i da otpustim…

Takođe sam dobila jasne poruke da bavljenje ovim poslom jeste moj put i moja svrha u ovom životu. Moja duša je planirala da se bavi isceliteljskim radom i ja sam konačno na pravom putu. Jako se radujem svemu što me čeka, konačno znam kuda tačno idem. Duboko verujem da će se vrata sama otvarati, sada kada znam u kom pravcu da gledam… 

Toliko planova već imam, toliko posla me čeka… prvi korak je svakako naći odgovarajuću edukaciju za regresoterapiju. Jedva čekam da počnem!