Maj 2015. Beograd

Sanjala sam jedan neobičan san. Stvaran.

Imala sam osećaj kao da je predviđajući. Bilo mi je dato da vidim tog svog ,,pravog” partnera. Jednostavno sam osetila da je to on. Manje je važno kako izgleda, a mnogo je bitnije kako se osećam uz njega. I način na koji on mene vidi. Sve sam to imala priliku da spoznam. 

Smeđ je i vitak, nežne kože kao pliš. Miriše božanstveno, poznato, nekako miriše na “moje”, ne znam kako to da objasnim. U nekom je mnogo kul fazonu, opušten… Nosi neku razdrljenu majicu i bermude, bos… Stariji je od mene, taman dovoljno da ima više životnog iskustva, kako bih ga shvatila ozbiljno. Preziva se nešto na B… 

Drži me i gleda kao ženu, sa ljubavlju i poštovanjem u očima. Ja sam sa njim, u toj kratkoj sceni koja mi je bila data, izvan sebe od ljubavi i osećaja da je to to. On je toliko siguran da sam ja ta. Nežan je, ali snažan. 

Uživala sam u svakoj sekundi tog sna i nakon buđenja me je nosio taj osećaj ispunjenosti danima! Potpuno ludo i neverovatno iskustvo! Zaista imam osećaj da ću ga prepoznati kada ga vidim i upoznam. Toliko je jak utisak. 

San mi je vratio sliku kako odnos treba da izgeda. Odnosno probudio mi je osećaje koji bi činili jedan zdrav odnos. Toga u mom životu trenutno ni u tragovima nema. Neuporedivo je.

Kako je prošlo već dva meseca od kada je on položio taj ispit, a da nije počeo da radi, ja sam odlučila da se iselimo iz te kuće. Bar dok ne nađe nekakav posao i ne budemo u mogućnosti da podelimo troškove zajedničkog života. 

On se baš ništa nije bunio, niti nešto drugo predložio. Bez reči je pristao. Ideja je, da kada se i on zaposli pronađemo stan na nekoj lokaciji, koja će i njemu više odgovarati, odnosno biti bliže njegovima i tom poslu itd.

Olakšanje i dobro raspoloženje su potrajali svega nekoliko dana, nakon polaganja tog značajnog ispita. Sada imamo novi izgovor za negativnost. Ljut je i nervozan što nema posla i što nikako nešto da se desi na tom planu. 

Koliko je zaista proaktivan u tom smislu, neću ni da komentarišem. On stalno očekuje da ga neko negde zaposli, preporuči ili nešto tako. Ima uverenje da ništa ne može sam. Ja sam sebi primer da se preko oglasa nalazi posao, samo ako si uporan. Toliko sam ih se namenjala. 

Ali treba se posvetiti, potruditi i ići po tim razgovorima… Nije to ni lako, ni zabavno, ni prijatno, ali je moguće. I nije svako spreman da se zauzme za sebe. Lakše je očekivati od drugih da rade umesto nas. Pa u skladu sa tim i rezultati govore….

Ja samo znam da sam u fazi da pratim svoj osećaj, a on mi uporno govori da se razdvojimo.  

Nije mi palo na pamet da pređemo zajedno kod mojih ili kod njegovih, nego lepo svako svojoj kući. Pa taman da vidimo šta se dešava. Znam koliko suludo ovo zvuči, ali osećaj mi je samo to govorio: “Odvoji se, skloni se.”

Mislim da je jedva dočekao. Njemu je prosto prirodno da živi sa roditeljima, čak i u ovim godinama. Sa druge strane ja se osećam toliko iscrpljeno od njegovog prisustva, da mi je preko potrebna izolacija i odmor, vreme sa sobom i za sebe. Samo da mogu da upalim tv ili čitam knjigu, a da me ne boli želudac od njegove tenzije, koju širi svuda okolo. 

Odmah sam odlučila da se vratim na tango. Više me ni najmanje ne zanima šta će on o tome da misli, kaže ili uradi. Negde je i on shvatio da nema prostora da mi se meša i nekako je pustio, ali znam da se užasno nervira u sebi. Ignorišem ga. 

Ušla sam u fazu da radim šta ja želim, a on će da prihvati ili da ode. Ali više da se prilagođavam i odričem sebe ne mogu. Nije vredno ničega. Pa da je najbolji na svetu, nije vredno anksioznosti i depresije, kroz koju sam prošla. A ne ovako. 

Odluka je sazrela, biću svoja, biću ono što jesam, pa ćemo da vidimo šta se dešava…

Tango mi naravno prija na svim nivoima. Isceljuje mi i dušu i telo. Muzika, ljudi, duhovnost u svakom pokretu… Pitam se kako sam ikada mogla da prestanem da plešem. 

Moram biti iskrena, oboje smo od selidbe mnogo bolje raspoloženi. Viđamo se jednom u par dana na nekakvoj kafi. Tada ne pravimo nikakve planove, niti govorimo o nama. On se ponaša kao da je sve ovo najnormalnija situacija, a ja čekam rasplet. 

Još uvek iz nekog razloga nisam spremna da presečem. Ne mogu to sebi da objasnim. Ne nedostaje mi ni najmanje, niti ga se setim u toku dana. On kad se javi, ja se uglavnom stresem od neke nelagode i nervoze. Pitam se zaista dokle ću to sebi da radim…