April 2015. Beograd

Pitam se ovih dana da li ću zaista da se pomirim sa životom bez strasti? Da li ću zaista da prihvatim to? Zaista?! 

Molim se za čoveka koji će ispuniti moje želje, koji će me usrećiti, prihvatiti, voleti i želeti, kao što ću i ja njega. Pored koga mogu biti svoja… Ne znam da li se nas dvoje možemo transformisati u taj par. Ne isključujem tu opciju, ali mi se ipak negde čini da će to biti neko drugi… 

Ko god da bude volela bih da osetim da tu pripadam i da poželim da se ostvarim u ulozi majke. Iz ove pozicije, sve je tako usiljeno, nepoželjno i daleko. 

Bilo bi lako, najlakše kada bi sa njim uspelo. Ko će sad to sve iz početka sa nekim drugim, novim? Preteško mi je o tome i da mislim. Ne znam šta je teže u stvari, otići ili ostati. 

Nadam se da ću uskoro uspeti da se oslobodim strahova, pa da ću iz pozicije ljubavi pre svega prema sebi moći da donesem neku ispravnu odluku. 

Zar da mi higlight dana bude što se nismo svađali? Zar je to normalno? Dovoljno?! A gde je bliskost, osećaj pripadanja, smeh, radosti… gde su dugi duboki razgovori i deljenje najintimnijih delova nas? Pitam se da li bih sa nekim drugim to imala? Da li je samo do mene ili do naše kompatibilnosti? 

I sve vreme meni je nešto kao njega žao! A nije mi sebe žao?! 

Onaj ispit je konačno položio, evo nakon 8 meseci spremanja i naravno da se baš nista nije promenilo. Moram da priznam da ja baš ništa više ne radim da nam bude bolje… ne komuniciramo, ne gledamo se, jaz… 

Meni se čini da on to ništa ne primećuje, u njegovoj glavi ima važnijih stvari od nas. Mi mu se podrazumevamo. A ja samo ređam scenarije kako odlazim. Uglavnom bez objašnjenja. Zaista smatram da je sve već više puta rečeno. 

Odlazim od njega, iz te kuće, iz grada, iz zemlje… negde na neodređeno vreme, bez plana, sa osećajem slobode u srcu i u duši. Zadovoljna. Ne osvrćem se, ne razmišljam ni o čemu, osećam da je to jedina i  prava stvar za mene. 

Eto, o tome maštam. O nekoj nepostojećoj meni, sa hrabrošću i mirom jedne samostalne odrasle žene, koja je spremna da rizikuje ovu monotoniju zarad avanture, samospoznaje, nekog boljeg i zanimljivijeg sutra. 

Zarad slobode izbora. Zarad nekoga ko će me ceniti, prihvatiti, ko će znati da mi se približi i da me otvori i da uzme sve što imam da dam. 

Sa njim sam u takvom grču stalno, kao u gardu, spremna za odbranu u svakom trenutku. Konstantno čini da se osećam ugroženo, kao da sam u stalnoj borbi za opstanak. Mnogo sam umorna i mnogo je naporno. Ne znam dokle ću izdržati, niti znam zašto sam još tu. 

Pojma nemam. Negde se još nadam nekim čudima, jer ne mogu da prihvaim poraz, bacim uložen trud i vreme kroz prozor i vratim devojačkom životu. Mnogo bi bilo lakše da sa njim uspe, ali osećam da bi uvek bilo sve na mišiće.