Mart 2015. Beograd

Od kada sam imala onaj susret sa duhom dečaka u svojoj devojačkoj sobici, mogu slobodno reći da se nisam zdravo naspavala. Svako veče pre nego što zaspim nekako iščekujem šta ću videti uz krevet. 

Budim se tokom noći više puta sa istim iščekivanjem. Kada svane, kao da mi bude malo lakše, malo se umirim. Mada osećaj nemira ne prolazi. Napeta sam uglavnom i ne mogu toga da se oslobodim. 

Negde sam se sa tim pomirila i prihvatila. Smatram tu dimenziju gde oni borave kao deo svog posla, ali se molim svaki dan da ih bar golim okom ne vidim. I hvala Bogu, to se ne dešava, ali ja ne mogu da se opustim. Jasno mi je da ima ljudi koji vide to sve i prosto im je prirodno, ali ja nisam jedna od njih. Strah i otpor su preveliki. 

Čak i dalje često pomislim da prestanem da se bavim ovom poslom, jer mi je svega već previše, ali nešto me i dalje drži. Osećam nekakvu odgovornost prema Bogu, ne znam kako bih bolje to opisala. 

Uvek se setim onog osećaja, dok sam sedela po korporativnim kancelarijama, da sam imala utisak kako traćim svoj život. Kako nisam za to rođena i kako treba mnogo više da doprinesem. Dok sam na ovom svetu, u ovom životu. Jednostavno šta god da sam radila do sada, bilo mi je isprazno. Sve do sada. 

Ovaj posao, mada ga i ne mogu nazvati baš poslom, me zaista ispunjava i osećam da činim nekakvu razliku. Da sa jedne strane ti ljudi žive kvalitetnije živote. A da sa druge strane sa svakom izlečenom traumom, strahom ili problemom, ovaj svet postaje bolje mesto za život. 

Podiže se vibracija i širi radost i ljubav…

To je sve istina i jedna strana realnosti, ali sa druge strane su moji strahovi, zbunjenost i nedoumice. 

Posebno od kada smo u ovoj kući, osećam se ugroženo i izloženo. Skoro da ne spavam uopšte od nemira. I često, čak i tokom dana, imam osećaj kao da krajičkom oka vidim neke senke koje se kreću po kući. Ali dok se ja okrenem u tom pracu, to nešto nestane. 

Ne razumem se dovoljno da li su to duhovi ili šta je u pitanju, ali sam konstantno uznemirena i napeta. Osećam prisustvo nečega, što ne mogu da definišem.

Pronašla sam utehu i način da se malo opustim pred spavanje u ispijanju čaše ili dve belog vina. To mi pomaže, makar da zaspim, pa posle noć bude kakva bude. Da makar malo odspavam. Bez toga mi se čini da nikada ne bih ni zaspala. Imam duboko uverenje da su tablete bilo koje vrste mnogo gora opcija, pa to ni ne razmatram. 

Ne mogu reći da je u alkoholu rešenje, ali trenutno samo gledam kako da preživim. Da makar malo snage iz sna izvučem, kada već ni apetit nije kako treba i generalno raspoloženje. 

Sa neke strane kao da me i samo prisustvo muža uznemirava. On skoro ništa ne zna o tome kroz šta ja prolazim. Kada bih mu rekla sigurno bi se samo svađao sa mnom od svoje nemoći. Nemam snage i za to. 

Ležem sa grčem u stomaku, obavezno okrenuta od njega, na svojoj ivici kreveta. I tako već mesecima. Ne mogu da ga podnesem, koliko čini da se osećam ugroženo. Stalno imam neki gard, kao da moram i od njega da se branim. Od njegove negativnsoti, kritike, napadanja itd.  Nenormalno skroz. 

On i dalje uči, evo sedmi mesec kako sprema taj ispit i izludi i sebe i sve oko sebe… 

Bilo je groznih svađa u poslednje vreme, od toga da me je gađao burmom u sred kafane i neke proslave. Naravno burmu više nikada nije video. Do toga da sam ga pijanog po mrazu ostavila u gradu, bez ključa od kuće, para i prevoza. 

Čovek me dovodi do ludila. Do takve neosetljivosti, da samu sebe ne mogu da prepoznam. Ogroman bes u meni kulja, dođe mi da vrištim, da to iz sebe izbacim. Kao lav u kavezu se osećam. 

Sve se češće sećam osećaja bezbrižnosti, dok njega nisam upoznala. Ušuškanih popodneva u svojoj sobi, uz dobru knjigu ili film. Nekako sam bila svoja, uživala u sebi, osećala sam se kompletno dobro, sigurno, bezbrižno… 

Sećam se čak i kada sam imala koksaki. Tada sam se prvi put susrela sa  anksioznošću. Loše stanje je zaista toliko dugo trajalo, da mi se činilo da nikada neće proći. Tada sam zaključila da se svako fizičko stanje i problem bilo koje vrste mogu lakše rešiti i prebroditi, samo ako je glava bistra i mir u srcu. To mi je i sada cilj. 

Da se prvo osnažim iznutra, oslobodim strahova i onda bistre glave donesem neke odluke i napravim promene. Iz ovog haosa, vođena strahom, teško da mogu da vidim šta uopšte želim. 

Trenutno sam u fazi da sam zahvalna na svakom mirnom satu. Na svojim samostalnim aktivnostima, inspiraciji za posao kada je osetim, novim mogućnostima koje se otvaraju, rešenjima koja dolaze. Zahvalna sam anđelima i osećaju unutrašnjeg mira koji su mi dali da osetim na trenutke… 

Dajem sve od sebe da budem optimistična, da se držim svoje nove rutine u poslu i praktikovanju duhovnosti, da se radujem sitnicama i budem produktivna. Nekad je lakše, nekad teže, ali ne predajem se. Idem dalje u nadi da će ovo sve jednog dana biti prošlost, da ću biti svoja, sigurna, uspešna na svim poljima i zadovoljna životom.