25. decembar 2014. Beograd

Imali smo možda i najveću svađu ikada. 

Toliko smo se posvađali da je on otišao kod svojih na tri dana. Nisam mogla da poverujem u njegovu reakciju! Koliko je to nezrelo i detinjasto?! Posvađaš se sa ženom i odeš kod roditelja! 

Ne verujem s kim živim i šta sebi radim… Tu količinu izbegavanja odgovornosti nisam mogla ni da zamislim. I ne mogu da svarim. Bukvalno osećam mučninu kada pomislim na celu situaciju. 

Nisam mislila da ćemo ovo uspeti da prevaziđemo, stvarno sam poverovala da je kraj. I bila sam u potpunom miru sa tim. Tek kad se složio da je njegov postupak besmislen i da se neće više ponoviti, se vratio.

Trudim se da se prepuštam svemu što se dešava, bez da mnogo razmišljam, već da samo pratim unutrašnji osećaj šta mi kaže. Najvažnije mi je da sebi ostanem dosledna. 

Vreme njegovog odsustva sam iskoristila da radim stvari koje volim. Izašla sam sa drugaricama na večeru, pa u kafanu da se izđuskam i bavila se sobom. Provela sam vreme tako što sam zapalila vatru, kuvala, čitala dobru knjigu i dozvolila da se stvar odmota na najbolji način, bez da nešto forsiram. 

Uživala sam u sebi, u detaljima, u svemu… Onako opušteno, spontano, fleksibilno, bez plana i očekivanja bilo koje vrste… Bez bojazni od njegove reakcije na moje postupke. Baš me je bolelo uvo i za njega i za sve.

On je ovih dana prihvatio neki privremeni posao na drugom kraju grada. Tamo provodi skoro po ceo dan, a mi opet stižemo mnogo da se svađamo. Primetila sam da mi jako prija samoća i kada nije kod kuće.  Uopšte se i ne čujemo tokom celog dana, dok radi. I to mi prija. 

On kaže da se mnogo normalnije oseća dok nešto zarađuje, pa da će sada uz taj posao usput da uči. Sada je taj ispit koji će mu omogućiti pravi i dobro plaćen posao, postao sporedan. Važnije mu je da nešto negde zaradi fizikališući. 

Samo puštam… Neka radi šta mu volja, samo neka mene ostavi na miru. Shvatila da većina tog novca svejedno završi u kladionici, što me posebno užasava. Uh… to je tek posebna tema…. 

Pita on da li mi treba nešto za kuću, ali ako tog momenta nemam spreman odgovor, već sledećeg taj novac je prokockan. Sve po malo, sve na sitno, ali nije zanemarljivo kada se sabere. I naravno da krije to od mene uglavnom, jer valjda negde duboko i sam zna da radi glupu stvar i da sebi tu vrstu rasipništva sad ne može da priušti. 

Mislim, ne znam kada je kocka opravdana, ali sada u ovim okolnostima svakako nije. Jako sam gruba prema njemu, znam. Jednostavno u sebi ne mogu da nađem razumevanja za tu gomilu budalaština. Ne mogu. 

Imao je jedan uvid o vrednosti novca, od kada živimo ovde. Izjavio je da mu je mnogo teže da odigra neki tiket kada zna da za taj novac može da kupi paket briketa, koje ovde koristimo za kamin. 

Dođe mi da vrištim od muke! 

Od rođenja je valjda sve dobijao na gotovo, pa nije imao kad da shvati život. Propast! Znači, teže mu je!!!  Nije da neće odigrati tiket, nego mu je teže. Mislim da je svaki moj komentar suvišan. Čuđenje beskrajno. Šokovi svakodnevni. 

Odlučila sam da još nešto uradim za svoju dušu. 

Stalno razmišljam koliko mi ples nedostaje. Tango je bio ogroman deo mog života, godinama pre nego što sam njega upoznala. Obožavala sam da odlazim na časove i plesne večeri. Međutim, on smatra da to nije primereno. Da nije normalno da se njegova žena tamo grli sa nekim nepoznatim muškarcima. Koji primitivizam! 

Prestala sam da plešem naravno i sada sebi ne mogu da oprostim. Prosto nemam snage da se sada godinu i po dana kasnije za to izborim. A nedostaje mi svaki dan. 

Kupila sam kartu za jedan tango koncert. To je bio prvi korak ka povratku u taj svet. Išla sam sama. Da uživam. Nije me bilo briga šta će reći i koliko će zameriti. I bez toga se mnogo svađamo, pa mi dođe na isto. 

Više ne želim ničega da se odričem, što me raduje, pa da vidimo dokle ćemo stići. Ili će me prihvatiti sa svime što jesam ili će otići. Nije me briga. Nisam želela da ide sa mnom na koncert, jer sam znala da bi mi njegovo prisustvo samo nabijalo tenziju i pokvarilo utisak.

Da je sve normalno, išla bih sa gomilom prijatelja koje sam stekla u toj zajednici. Ali sa njima naravno nisam više u kontaktu. Kao i sa mnogim drugim divim ljudima. Bez pravog razloga. Zbog njegove zatucanosti, a moje slabosti. 

U svakom slučaju iskustvo je bilo čarobno. Muzika savršena, plesni nastup inspirativan. Vratila su mi se sećanja na sve divne momente, koje sam doživela u školi dok sam plesala. Tango mi je nekako u krvi. 

Dan danas ne znam niti jedan korak napamet, niti imena plesnih koraka, ali osećam sve i pratim sa lakoćom, kada me muškarac povede. Osećaj je tako ispunjavajuć, prirodan…jednostavno tu pripadam nekim delom duše. 

Pa sam još smislila da krenem na jogu, koju takođe volim i jako mi prija. Našla sam  u blizini kuće neke termine i to mi je još jedan korak na putu povratka sebi. Prija mi beskrajno. 

Sve te aktivnosti koje nas raduju i opuštaju, na jednom dubljem nivou nas ipak vraćaju svojoj suštini, koja često može biti zatrpana svakodnevnicom, pa maltene zaboravimo ko smo, šta volimo i šta želimo od života. 

Takođe sam otišla i na Reiki inicijaciju, ne bih li konačno naučila kako da se energetski zaštitim što na poslu, što u životu, od svih negativnih uticaja koji me okružuju. Nakon toga zaista osećam da se nešto menja unutar mene i da se neka stabilnost vraća. 

Na ovo sve me zaista podsetila i motivisala terapija na koju idem. Žena mi je postavila samo par pitanja i pokrenula lavinu inspiracije. Pitala me je na primer, šta bih uradila da se ne plašim ničega. 

Bože kakav nalet energije i odgovora, koji veze nemaju sa ovim načinom života koji sada živim. Ali strah me blokira i drži zarobljenom. Strah od samoće pre svega, to prepoznajem. Živim u iluziji da u ovom odnosu nisam sama. Iako sam to osvestila nemam snage i hrabrosti, da sečem, da menjam, da odem. 

A sve u meni vrišti: Beži!

Shvatam da ja njega takvog ne umem da volim. Nemam poštovanja, nežnosti, niti tolerancije i to baš nigde ne vodi. Sa jedne strane mi je žao, jer on zaslužuje više i bolje i osećam se kao da silujemo situaciju, svoje živote i ovaj odnos. 

Oboje zaslužujemo bolje od života. Samo on to ne prepoznaje. On misli da smo srećni. Da tako treba. Da je to sve prolazna faza i da ćemo biti drugačiji kada na primer budemo imali više novca ili decu ili svoju kuću ili… 

Počinjem da uviđam da naš odnos baš nema nikakve veze sa okolnostima, nego isključivo sa nama. 

Kada se svađamo ja sam led, a njemu je teško. Nemam trunku saosećanja za njega i to je stvarno prečudno. Ja sam kao tempirana bomba i planem na svaku njegovu reč. Ne znam odakle toliki bes u meni. 

On ima izgovore za svoja ponašanja, za svoje nezadovoljstvo životom i negativnost, od kada smo se upoznali. Prvo je bio slabo plaćen posao, pa navodno stres oko svadbe, pa što nemamo uslove da živimo zajedno, sad je što mora da uči… pitam se šta će biti sledeći izgovor?

Imam samo jednu novogodišnju odluku, a to je da budem svoja. I počela sam da osećam koliko sam u stvari blagoslovena svime što mi je život pružio. Koliko god da je teško nekad i naporno, osećam da rastem, da se razvijam, da učim o sebi i osećaj je divan, neprocenjivo je i vredi svega… 

Molim se da se sve razreši na način koji je najbolji za oboje.