4. novembar 2014. Beograd

Moja kuma me je pre neki dan ozbiljno iskritikovala. 

Rekla mi je kako nisam svoja, kako ništa ne preduzimam da poboljšam naš brak, kako nije normalno što još nismo bili intimni u novoj kući, a tu smo već nedelju, dve… kako ne ličim na sebe, oblačim se katastrofalno, u nekakve džempere kao džakove, ubijam u sebi svu ženstvenost itd. 

Osetila je da mi je energija na jako niskom nivou. To i sama osećam, samo nikako da pronađem nešto što će je obnoviti. Trenutno ne radim baš ništa što volim, niti što mi dušu raduje i oplemenjuje. 

Preživljavam, odrađujem…

Ma svašta mi je rekla! Maltene pod pretnjom da ćemo prestati da se družimo ako se ne pokrenem i ne saberem. Verovatno ne bih mogla tako nešto da podnesem ni od koga drugog, ali od nje mogu, jer znam da ima najbolju nameru za mene. 

I za sve je u pravu… ja samo ne znam odakle bih počela sa promenama… 

Treba osmisliti neku strategiju i nekako ignorisati stvari kod njega koje me nerviraju, ako to ima ikakvig smisla… Shvatam da je baš sve do mene, da sve što želim moram sama sebi da priuštim, osmislim i sprovedem u delo. Bataliti očekivanja i preuzeti baš sve u svoje ruke. 

Baš me je prodrmala njena kritika. Pokrenula me da ozbiljnije razmislim o svemu. Da konkretnije smislim šta tačno mogu da preduzmem, kako bi se nešto promenilo. Za početak sam odlučila da izvadim sve haljine, štikle, sakoe i košulje koje imam za zimu i počnem da ih nosim svakodnevno. 

Odmah sam obukla jednu kombinaciju za neko najobičnije piće na koje smo išli. Već se osećam drugačije. I on me je pitao zašto sam se tako sredila. Odgovorila sam mu da ću to  ubuduće češće raditi bez povoda. Kaže podržava, dok je za njega. 

Mislim se u sebi, za mene je! 

Želim taj unutrašnji osećaj zadovoljstva da pokrenem i znam da će sve biti drugačije. Polako shvatam da to nema skoro nikakve veze sa tim gde sam, sa kim sam ili šta mi se u životu dešava. 

Ima najviše veze sa mojim odnosom sa sobom, kako sebe tretiram, koliko sebi pažnje posvećujem, koliko zadovoljstva sama sebi priuštim… To je sve jako važno kako bi i sve ostale stvari došle na svoje mesto. 

Stvarno, kada učinim za sebe takvu sitnicu kao što je doterivanje, osećam veće samopouzdanje i kao da sebe više cenim i poštujem. Sve je to povezano. Očigledno je koliko imam posla na polju samoljubavi. I dok to sa sobom ne postignem, ne mogu tome ni svoje klijente da učim.

I normalno je da ponekad osećam otpor i nelagodu na poslu, kada osećam ogromnu odgovornost da živim ono o čemu govorim. Tu opet prepoznajem koliko sam stroga prema sebi, koliko tu ima samokritike i kolika očekivanja pred sebe postavljam kruto na svim poljima. 

Još uvek mi je teško da prihvatim kako nisam savršena u svemu čega se dohvatim, ili kako nešto mogu da uradim sa manje od 200% sebe. Moram da se podsećam da je ok da još uvek učim i razvijam se. Nedostaje mi fleksibilnosti. 

Maštam o godinama koje su prethodile ovoj. 

Osećam snažnu setu za nekim periodom kada sam se osećala bezbrižno, slobodno i opušteno. Kada su dani bili puni nekih ljudi, dešavanja, slučajnih susreta, spontanih provoda, smeha, događaja… Dani bez plana, bez dogovora, samo su se odmotavali, ljudi se usput priključivali, aktivnosti se ređale, priče, mesta… predivno. 

Bilo je ružnih i lepih perioda, ali u sećanjima preovladava taj utisak samostalnosti, moje unutrašnje jačine i stabilnosti. Šta god da se događalo, a bilo je svega, nije me uznemiravalo na ovaj način. Ništa nije ljuljalo moje temelje. Mogla sam da se naljutim, iznerviram ili rastužim, ali nisam bila uplašena. 

Tada sam verovala da ću kada dođe vreme za dom i porodicu, znati da tu treba da budem, da će taj čovek biti sve što sam zamišljala, da neću imati dileme, a kamoli praznine, otuđenost i usamljenost… 

I već sam sada puno bolje, nego pre par meseci, ali još osećam teške posledice i tragove ove godine koja se bliži kraju. Malo bolje spavam i to mi baš znači, jer sam i dalje iscrpljena generalno. Nadam se da su ova poboljšanja trajna. 

Guram svaki dan najbolje što mogu. 

Trudim se da sebi sitnicama ulepšam svakodenvnicu. U tome je valjda suština. Treba da smislim neke aktivnosti u kojima uživam i koje volim da radim i da ih uvedem u neku rutinu, kako bi me punile pozitivnom energijom. Verujem da bi to pokrenulo motivaciju na svim planovima.

Trenutno nemam ništa. Ne radim ništa što volim, ne težim ničemu, ne maštam ni o čemu, osim o osećaju unutrašnjeg mira i ispunjenosti. Punjenje baterija je neophodno, samo još uvek tražim punjač :-) 

Teši me što znam da kada nađem šta je to što želim, ne postoji ništa i niko ko će me u tome zaustaviti. Uvek nađem način za realizaciju. Uvek. Bez izuzetka. Ta neodlučnost je trenutno neprijatelj broj jedan.