30. oktobar 2014. Beograd

Prošlo je nekoliko dana od one drame, pre nego što se javio. Ja nisam imala baš nikakvu potrebu ni da ga čujem, ni da ga vidim. Kada smo se prvi put čuli, nismo baš ništa rešili. On uopšte nije shvatao ozbiljnost situacije u kojoj smo se našli. 

Odlučila sam da mu uživo iznesem svoj stav i sva nezadovoljstva, potpuno otvoreno, pa šta bude. 

Rekla sam mu da imam osećaj da sa njim kao da hodam po jajima. Da sve vreme moram da ulažem ogroman napor kako ću mu saopštiti i najobičniju stvar, kako bih izbegla njegovu naglu reakciju. I kada mi se omakne da nešto nisam sto puta upakovala, onda imamo te scene. 

On je rekao, da ako se tako osećam, ne treba da budem sa njim. Pa možda i ne treba. 

Videćemo…

Takođe, nikada mi ne govori lepe stvari, ne udeljuje komplimente, baš nikada. Kao da me uopšte ne vidi. Ali kada treba da se kritikuje, optužuje i nabija tenzija, tu je prvi, to mu je prirodno, sa razlogom ili bez, nema razlike…

Spustili smo loptu za početak. Možda me je i čuo. Objasnila sam mu da je potrebno da preuzme odgovornost za svoj život i da se pokrene. U pravcu u kom on želi. Ali da se pokrene. Jer ne može niko ništa umesto njega da uradi. 

Ovu svesku krijem od njega. Nemam uopšte poverenja da je ne bi čitao kada nisam tu, a kamoli da bi razumeo sve što ovde pišem. Čak imam strah kada pomislim da bi moglo da mu padne na pamet da pročita. 

Ne znam šta bi mogo da se desi. Koliko je sve naopako postavljeno među nama. Nekada mi je čak smešno.

Konačno je pristao da počnemo da živimo zajedno, na toj udaljenoj lokaciji od svega njegovog i kaže da jedva čeka da počne da sprema taj ispit. Daj Bože da bude tako. Mada polaganje odlaže svako malo po mesec dana. Prvobitni plan je bio da izađe u januaru. Videćemo šta će biti…

Meni je u glavi bilo samo šta sve treba da organizujem da tu kuću osposobim za život. I kako da je uredim, da nam bude udobno. Taj deo mi je zanimljiv toliko, da mi odvlači pažnju od suštine. Uređenje enterijera mi je uvek bila ljubav. Raduje me da se pozabavim sa tim. 

U nadi da će sve da se promeni, kada budemo pod istim krovom. Hajde, to još nismo probali. Ne mogu da odustanem od svega, pre nego što uradim sve što je do mene. Da znam da sam probala sve. 

Tako da smo prethodni period proveli u tom sređivanju, nameštanju i selidbi. Nemam osećaj pripadanja nigde, ni tu sa njim, ni kod kuće kod mojih, ni sa samom sobom. Dosta sam iscrpljena, ne spavam najbolje i naporno mi je sve…

Primećujem da mi je fokus negativan. Da stalno razmišljam čime sve nisam zadovoljna i šta sve ne funkcioniše. Tolike sam godine investirala u razvijanje optimizma i pozitivnog razmišljanja, žali Bože truda svih prethodnih godina, ali negativno okruženje uzima svoje. 

Ne mogu se tome odupreti, kao da je jače od mene. Osećam se isceđeno, ništa me ne raduje i kao da nemam gde da se napunim energijom. Izgubila sam svaki punjač u smislu aktivnosti koje me raduju, a očigledno i svoju vezu s Izvorom.  

Posao i klijenti me i dalje uznemiravaju. Upijam njihovu energiju i probleme i nosim sa sobom. Ponekad unapred to osetim. Često nakon tretmana ne mogu da razlučim da li osećam svoje ili klijentove strahove, stanja i raspoloženja, sve se nekako pomeša… 

Razmišljam kako od toga da se zaštitim. To me niko nije učio. Ne znam ni da li je moguće da ne upijam. Nešto moram preduzeti. Ovako nema radosti u poslu, samo stres. To mi nije bio cilj nikada. 

Ideja je da svoju samostalnost razvijam kroz nešto što volim da radim i u čemu uživam.  Nadam se da će ti osećaji doći sa nkakvom rutinom i iskustvom. Mada sve češće poželim neki običan posao, da se bavim na primer nekom administracijom, da se odmorim. 

Inače sam puna strahova, ne smem sama da spavam nakon onog iskustva sa duhom, pojačan mi je potpuno iracionalni strah od gubitka roditelja, imam stres kada pomislim na celu ovu godinu i sve što se dešavalo do sada… 

Obuzimaju me neka stanja i osećaji, koji su toliko jaki, kao da se budim iz nekog dubokog sna i odjednom imam nesavladiv zadatak, gde su mi svi činioci nepoznati, da ne znam sa koje strane bih mu prišla. 

Terapeut kaže da sam u ubrzanom procesu odrastanja i da ću iz ovoga izaći kao samostalna, zrela žena. Nadam se tome i ne znam kako sam se našla ovde i u ovom stanju, a već mi je 30. 

Zar nije sve ovo trebalo da se izdešava u 20-im? 

Teško nam ide prilagođavanje na novonastalu situaciju i zajednički život. Ja uglavnom ne budem kući po ceo dan, što od obaveza, što zbog toga jer ne mogu tenziju da podnesem. Znam da nam treba strpljenja i ljubavi, da sve ovo izguramo. 

Priznajem da ja imam u sebi ljubavi manje od njega. Znam da koliko dajemo, toliko dobijamo. Da su drugi ljudi samo ogledalo nas samih, kao što su i okolnosti u kojima se nalazimo samo odraz onoga u šta verujemo. 

Po svemu tome vidim na čemu sve i koliko treba da radim. I to imam ozbiljno puno posla. Volela bih da na tom putu sve više uživam u trenutku i budem zahvalna na svemu što se dešava. Da osetim smisao u svemu i osetim više da sam na dobrom putu i da napredujem. 

Šta je život, nego neko čekanje. Uvek težnja za nečim drugim i tako u krug. Nekako imam osećaj da živim život na mišiće, umesto da u njemu uživam. Molim se svaki dan da uspem nešto da promenim i osetim se dugačije.