7. oktobar 2014, Gardoš, Zemun

Danas je opet imao izliv besa oko neke gluposti preko telefona. Toliko me to njegovo vrištanje uznemirava, da počnem sva da drhtim. Spustila sam mu slušalicu usred rečenice, jer to više nisam mogla da podnesem. 

Ne želim to sebi da radim, niti da dozvolim da mi bilo ko nešto slično radi. Zvao je još nekoliko puta, nisam se javila i onda poslao par ,,pretećih” poruka. Napisala sam mu da se javi kada se sredi, što mislim da ne namerava, ali me iskreno više ni ne zanima…

Prošetala sam do moje omiljene bašte ušuškanog restorančića na Gardošu. Pijem divno portugalsko vino i jedem raviole sa spanaćem i parmezanom. Odmaram dušu svoju  u samoći i tišini, sa pogledom na Dunav. 

Sunčan je oktobarski dan i baš ništa ne bih radije radila. Ponela sam dnevnik, jer imam potrebu da sve ovo izbacim iz sebe… Zahvalna sam na ovom trenutku sa sobom. 

Odmaram se od te tenzije koju on stalno širi oko sebe. Konstantno izaziva stres svuda, neiscrpnom pričom o tome kako je sve loše, država u raspadu, nemaština itd… upropasti me, samo dok to slušam osećam kako mi crpi energiju i kako me ubija u pojam.

Posebno njegovu ljubomoru ne mogu da podnesem. Idiotske komentare, izmišljene scenarije, ispiranja mozga oko budalaština i pravila ponašanja koja uvodi u ovaj odnos… 

Stvarno se pitam ko bi normalan sve to trpeo i šta me još uvek drži tu?! Jedino što se menja je to što ja više nemam snage da uopšte reagujem…

Na primer, neki dan je ušao u moj auto sa rečenicom: ,,Šta ti je ovo sedište toliko odmaknuto?!? Kao da se neki dvometraš vozio?!?” 

Pomislila sam u sebi: hajde ti kući svojoj, ja ovo više ne mogu da slušam, niti hoću. Umesto da izgovorim samo sam ga bledo pogledala. Mislim se dokle bre više… 

Još jedna uobičajna situacija, kad odem sa drugaricom na kafu, nije dovoljno da zna sa kojom sam drugaricom, ili na primer na kom keju, već je važno u kom tačno lokalu sedim. Dođe mi da povratim, na pitanja tipa: što mi nisi javila u kom si kafiću?!? 

Uvek polu vika i scena, baš uvek i oko svega. Zapitam se šta bi bilo da imamo neke realne probleme…Da ne spominjem momente kada mi prebaci kako sam mogla da mu više od sat vremena ne pošaljem poruku, dok sam na toj istoj kafi…

Jednom kada nisam bila raspoložena da provedem vikend u njegovom selu, je izjavio da se ne navikavam na to da ne idem gde god on krene, jer sam sad njegova žena. Takođe, ne bi smelo da mi padne na pamet da negde bez njega otputujem. 

Najviše možda već sada žalim za nekim prijateljstvima, koja sam prekinula na njegovo insistiranje. Muškim naravno, jer muško-ženska prijateljstva ne postoje u njegovom svetu, pa ne mogu ni u mom. 

Evo sad kad razmislim, ne znam ni sama kako sam to dozvolila. A dokaz da su bila iskrena i prava prijateljstva je to što sam bukvalno mogla da izgovorim da on ne dozvoljava druženja i da naiđem na razumevanje na drugoj strani. Bez uvijanja, bez izmišljanja, bukvalno sam rekla kako jeste i dobila pravu prijateljsku reakciju da je to ok, zbog višeg cilja kao što je brak. 

Dok pišem ovo, shvatam koliko sam od sebe odstupila. 

Odbacila sam ljude koje volim i koji su godinama u mom životu, zarad idiota, kad moram tako da kažem i njegovih fiks ideja… Neki od tih ljudi mi zaista i dalje nedostaju baš svaki dan. I ne mogu da se nakajem što sam to učinila, što nisam ostala dosledna sebi i svojim potrebama. 

Naravno većinu tih idiotarija ja ignorišem i teram svoje, ali negde me i slomi. Svakako je naporno slušati te njegove pokušaje da mi nešto naređuje. Vređa mi inteligenciju i integritet, pa nismo u kamenom dobu… Kakav primitivizam! 

Shvatam da ako sada ne postavim granice, gaziće me ceo život, a valjda ja umem bolje od toga, zar ne?

Nešto razmišljam, možda ja nisam od onih što se udaju… Možda ne bih nikoga trpela… Možda odlučim da sebi nekad u budućnosti rodim dete i da nemam očekivanja ni od koga… 

Bože, u ovom momentu mi sve deluje moguće, jednostavno, lepo i prihvatljivo… Čudan osećaj, možda je od vina. Ostala bih u ovom trenutku zauvek. 

Na tren mi ga je žao, jer je sigurno još uvek besan kao i prve sekunde. A opet ja mu ne mogu pomoći, ali nikako. On ni ne shvata da mu je pomoć potrebna, već misli da je ceo svet u krivu, a samo on u pravu. I da sve i svi treba njemu da se prilagode, njegovim stavovima, potrebama i željama. 

Uvek je osećaj kao da oboje pričamo u zid. Znam da ni njemu nije lako, samo je razlika u tome što ja njemu ne zameram, već shvatam da on ne ume bolje. Da ume, radio bi drugačije. I kako da nekoga osuđujem za neznanje, kako da osuđujem za bilo šta, ko sam ja da sudim bilo kome?!

Sa druge strane je pun neke mržnje, osude i ozlojeđenosti, prema svemu i svima. Bude mi ga žao, pokida se. Opet nosi i puno krivice i griže savesti, koje ne mogu da lociram odakle mu, odakle potiču. 

On je inače upao u neku apatičnu fazu, u kojoj baš ništa ne preduzima da svoj život unapredi na bilo kom polju. Životari. Niti uči, niti radi, niti trenira, ništa! I frustriran je, besan, nezadovoljan, pa se na meni istresa svaki dan. 

I ne znam da li mi je gore kada ćuti i duri se ili kada vrišti i pravi scene kao danas. Ne znam šta je gore. 

Uglavnom te svađe nisu konstruktivne. Nikad nemam osećaj da smo nešto razrešili i postigli. Samo se iscrpimo oboje objašnjavajući. I na kraju ja moram da se napravim da se slažem sa njim, jer u suprotnom nema kraja priči. 

On je neko od koga zaista ne znam šta mogu da očekujem. Po malo me je i strah ponekad. Nije mi jednom pretio smrću, u smislu da bi me ubio kada bih nekog drugog imala ili ako se raziđemo, pa ja nekog nađem, itd. Nije stvar da li bih ga varala, nego šta čovek izgovara. 

Ne shvatam ga ozbiljno naravno, ali kada mu se u besu zakrvave one plave oči, ne bude mi baš svejedno. To mi je sve grozno. 

Uvek sam smatrala da će mi muž biti najbolji prijatelj i zaštitnik, a ne potpuni stranac. Neverovatno mi je koliko neko može da izbegava odgovornost i krivi druge za sve u svom životu. Nebitno, dali su to prijatelji, partner ili država, ali nije do njega, ne, ne, baš ništa nije do njega. 

Kako je uopšte moguća tolika nezrelost u 30-im? Ništa mi nije jasno… A najmanje mi je jasno, šta ja još uvek radim tu i teglim čoveka na svojim leđima. 

Pitam se koliko žena nešto slično prolazi, da li je ovo uobičajeno i normalno, da li je samo jedna prolazna faza svakog odnosa? Da li žene kao i ja, pristaju na kompromise protiv sebe i ostaju tuđe u sopstvenoj koži, zarad nekih pogrešnih razloga? Ja više ne mogu! Sve u meni se buni protiv toga. Još uvek se ne dam!

I dalje ne znam zašto, ali verujem da je on neobrađeni dijamant, sa zdravim ključnim vrednostima, kao što su porodica, lojalnost, iskrenost i dobronamernost. Samo nisam više sigurna da mogu i želim da budem taj majstor, koji će izvući te njegove skrivene kvalitete na površinu ovog odnosa i njegovog života. 

Verujem da on iz svoje slabosti, osećaja nemoći i nesigurnosti reaguje burno, a to je zaista tužno pre svega. 

Samo sebi mogu da zameram što sam tu i što ovo sve sebi radim i dozvoljavam. Sama sam izabrala.