25. septembar 2014. Beograd

Prošlo je neko vreme od onog “susreta”. Polako dolazim sebi. 

Usudila sam se da spavam sama u sobi, ali sa upaljenim svetlom i otvorenim vratima. Bože, zvuči kao detinjarija, ali je jezivo i dalje. Nema noći da je prespavam celu bez buđenja i očekivanja kada će mi se i šta prikazati. 

Umorna sam. 

Sa druge strane, neku noć sam dobila ideju da treba da osmislim edukaciju, koja će sadržati sve što sam na ovom duhovnom putu naučila i spoznala za poslednjih 10 godina. Da sva znanja i informacije nekako isfiltriram i upakujem u module, na koje će ljudi dolaziti jednom u par nedelja, a između imati domaći. 

Očekujem da će mi se ova ideja tek razvijati. Uključila bih mnoštvo knjiga, tehnika i zadataka za samoistraživanje, kako bi ljudi kroz taj program spoznali sebe bolje. Kako bi osvestili svoje želje, potrebe i oslobodili sopstveni potencijal, otklonili ograničavajuća uverenja i živeli svoje snove. Koliko bi to bilo predivno!

Osećam da mi nedostaju ljudi. 

Nisam verovala da ću ovo ikada reći, ali nedostaju mi saradnici i kolege i neko mesto gde ću se osećati da pripadam. Zamišljam da tamo odlazim sa radošću, da me ispunjava sve što tamo radimo i da jedni druge inspirišemo da stvaramo. Znam da će i to biti, a u kom tačno obliku – videćemo…

Što se tiče posla, proredila sam seanse i valjda ću taj tempo moći da iznesem. Još uvek upijam tuđu energiju, ali čini mi se manje. I to me i dalje iscrpljuje. Poželim često neki ovozemaljski posao, obične ljude, da se ujutru doteram za kancelariju i provedem tamo ceo dan. 

To mi sad izgleda tako lagano i utešno. Odmarala bih. A ovo bi mogao da mi bude hobi ili sporedni, dodatni posao. Nešto što radim u slobodno vreme iz čiste ljubavi i odgovornosti koju osećam prema Bogu i svojoj svrsi. 

Sa njim samo pritisak, pritisak, pritisak, tenzija, tenzija, tenzija… Za sve što želim da mu kažem mi treba strategija, kako ću ga pitati, da li će popizdeti, da li će razumeti, kako će prihvatiti… Govorim o potpuno banalnim svakodnevnim temama, ne daj Bože nešto ozbiljnije kada je u pitanju. 

Evo odmah mi se grči stomak, kada samo pomislim na našu komunikaciju. 

Kada nije u mojoj blizini, ja kao da se odmaram. Njegovo prisustvo mi to jednostavno ne dopušta. Nema opuštanja u njegovoj blizini. Napetost je prisutna non stop i ne mogu to više da poričem. Znam samo da moramo da počnemo da živimo zajedno i da ću tek nakon par meseci znati šta stvarno mislim, osećam, hoću ili neću. 

Ne mogu da ne poredim ovaj odnos, osećaj i komunikaciju sa nekim drugim ljudima, gde osećam lakoću postojanja, puno razumevanje, a da ne moram ni da progovorim. Samo osetim kako utonem u nečije energetsko polje i stopim se, a od njegovo kao da se odbijam, kao od neki zid, bedem ili štit. Ne znam samo da li je njegov ili moj. 

Posebno mi smetaju njegova opijanja. Ako se nije obeznanio od alkohola, kao da nije ni bio, na primer, na nekoj proslavi. Kao da se nije proveo ili pokazao da je srećan. Desilo se čak da je obučen prespavao kod sestre, jer nije bio u stanju da se vrati kuć jednu noći. 

Meni su to strašne stvari. Neprihvatljive. 

Valjda je i to faza i valjda će proći. Sulude su to količine alkohola koje unese u sebe, a tek kombinacije pića… Grozno. Inače, ako mu ja nešto kažem na tu temu, ne veruje mi i vređa se. Tek kada je video snimak sa svadbe je osvestio u kom je stanju tada bio. Sramota. Ne znam šta još treba da se desi…

Kako ne vidim bolje šta se dešava? Trebalo bi da znam bolje… molim se za vođstvo, jer izgleda da ceo život radim šta bi trebalo, po ne znam ni ja čijim merilima, a to se izgleda kosi sa potrebama moje duše. 

Da li je moguće da je ovoliko teško upoznati sebe

Prosto mi je neverovatno da to može biti tolika muka i nepoznanica. I najbanalnije stvari su mi komplikovane da ih shvatim, sagledam i priznam sebi. Počevši od toga šta mi se danas radi, šta generalno volim ili u čemu uživam… To bi bar svako trebalo da zna za sebe da prepozna. 

Opet ja sa samokritikom i šta bi trebalo… Stalno svojim klijentima govorim da treba da budu nežni i puni razumevanja za sebe, a ja to ne umem. Kada bi postojalo neko uputsvo za upotrebu nas :-) 

Koliko je lakše kada pored sebe imamo nekoga ko nas inspiriše, a ne sputava i blokira. Onda nas taj neko spontano približava nama samima i pomaže samospoznaju i ne čini se kao teško, duboko oranje za koje pri tom ne znamo ni da li ide u dobrom smeru… 

Da bar nekako znam da radim dobro i kvalitetno i da idem prema cilju, što je unutrašnji mir, pa makar i mravljim koracima. Utisak mi je da tumaram u mraku bez ikakve orijentacije. Da su mi bar ti mravlji koraci stabilni, pa da znam da sam taj makar milimetarski deo puta prešla jednom za svagda i da nema nazad. E to bi bio posao…

Nerazumevanje sa njim, plus nedostatak tema za razgovor, zaista čine da se zapitam kako smo i do ovde stigli. Ne vidim da je to rešivo. Ne kažem da sam ja laka i jednostavna za komunikaciju i život, ne kažem ni da je on težak, samo mislim da nas dvoje kao kombinacija zapinjemo na sve strane. 

I strah me je i da pomislim na solo život ako ovo ne uspe. Ali opet sa druge strane nema cenu ni da jedno drugom ovako upropastimo život. 

Sve bi to bilo mnogo lakše da sam ja svoja, da znam ko sam, šta hoću, gde su mi granice i šta su mi prioriteti, da sam samostalna i sa sobom mirna. Tada bih bila u stanju da donosim realne odluke. Sada to ne mogu, jer sam sva zgrčena i u strahu. Od toga ne vidim istinu, niti suštinu. 

Strah nam magli pogled na život. 

Molim se za snagu, bistar um, čisto srce, otvorenu dušu, kako bih za oboje uradila ono što je najbolje. Osećam se i dalje kao da su mi 22. godine, a ne 30. Kao da imam još vremena da živim, menjam sebe, okruženje, da razmišljam, donosim odluke i predomišljam se…  

Na kraju život je jedan i bolje je da ga živimo sporije, a kvalitetno, nego da brzamo i grešimo…  

Stalno razmišljam o toj rupi koju osećam unutar sebe pored njega. Čini mi se da je sve ovo nastalo zato što sam se kroz odnos sa njim od silnog prilagođavanja udaljila od sebe. I sada kada sam to osvestila, odučila sam da počnem da govorim sve što mislim i kako se osećam u trenutku dok se to nešto događa. 

Nailazim na bes kod njega. Očekivano. Jer se takva ja, ne uklapam u sliku one žene koju je on zamislio i navodno zavoleo. 

Pisanje i terapija na koju idem već par meseci mi zaista pomažu. Vidim razliku u osećaju unutrašnje snage i da jednostavno ne dam da mi troši energiju, ništa nekonstruktivno. 

Počela sam da ga ignorišem i da me baš briga. Ako je to neko rešenje. Spoznaje koje dobijam i uvidi svakako jesu korak bliže nekakvom rešenju. Svakako ću sačekati još neko vreme, dati svemu šansu, ali sve ima svoje granice, a ja ću poštovati svoje. 

Bilo bi najlakše da se nekako sredimo, jer ko će sve to iz početka opet. Mada sam na sve spremna samo za osećaj mira, smisla i ispunjenosti. Odluka da sebe sredim i sledim je doneta, a on će otpasti ili ostati u nekom drugom obliku. 

Molitva koja me umiruje, a čini mi se nekako kompletna i daje mi postepeno odgovore zvuči ovako: 

,,Bože, kako mogu danas da ti služim? 

Povedi me. 

Otvaram se prema Tvom stvaralaštvu u mom životu. Molim Te da podržiš moj život i povedeš me putem ljubavi, oprosta, isceljenja i samoostvarenja. 

Pomozi mi da osetim duboki mir i sklad sa sobom, da znam da nisam sama, da sam voljeno biće univerzuma, sposobno da voli sve i svakoga i da oseća radost u svakom trenutku svog postojanja. 

Pomozi mi da stvaram u znak klanjanja Tebi. 

Prosvetli me. 

Amin.” 

Zaista imam duboko uverenje da svi imamo svoju svrhu i da smo ovde u ovom životu da služimo drugima kroz svoje talente. I da kada otkrijemo svoj put, možemo živeti najpotpunijim životom. 

Takođe, verujem da je to sve proces i da u njemu treba uživati, ali i da treba otkloniti sve ometače tokom tog procesa, koji nas sputavaju na bilo koji način.