20. septembar 2014, Beograd

Par dana sam baš lepo i dugo spavala. To mi se dugo nije desilo. Valjda mi se akumulirao umor od ovog survival moda u kome živim već mesecima. Iako su mi dani mnogo lakši i bolje sam, i dalje osećam neka unutrašnja dešavanja, nešto se kuva, sleže, obrađuje i integriše…non stop. I to me verovatno iscrpljuje na nesvesnom nivou. 

Volim da ujutru dok je još sve tiho, pijem kafu i pišem ove stranice na terasi. Sveže je napolju, miriše… celu noć je padala kiša, ali je osvanuo vedar dan. Prelepo jutro. Prođe poneki auto, progovori neki komšija, inače tišina… 

Sa druge strane sam zahvalna Bogu što što mi se vraćao osećaj stabilnosti i sa njim apetit. Tako da sam se osećala malo snažnije.

Do noćas, Bože dragi! 

Spavali smo u mojoj ,,devojačkoj” sobi i u sred noći se probudim i ugledam pored kreveta dečaka!!! Imao je 3-4 godine, u nekim predratnim pantalonicama na tregere i beloj majici na bretele. 

Svojim očima sam gledala kako stoji naslonjen na ivicu mog kreveta i gleda negde u daljinu! Neka paž smeđa kosica, potpuno miran i bezazlen izraz lica. 

Jasno mi je kao dan da gledam duha  i ne verujem šta se dešava!!! 

Strah je bio neopisiv, moj vrisak i bežanje u surpotan kraj kreveta, gurajući muža i ponovni vrisak! On samo što nije doživeo infarkt od te scekoliko se uplašio od mog krika… 

Nikada takav vrisak nije izašao iz mene, tako snažan, iskonski, nekontrolisan. I tek tada je dečak nekako izbledeo i konačno nestao iz mog vidokruga… 

Premrla sam od straha, jezivo je bilo, jezivo… 

Tresla sam se sat vremena, bukvalno drhtala, milion misli i pitanja mi prolaze kroz glavu još uvek. Zašto mi se prikazao? Zašto je trebalo da ga vidim? Treba li mu neka pomoć?  Da li ću sada stalno viđati duhove? Hoću li poludeti od toga? Kako to da kontrolišem? Mogu li da mi naškode? 

Sišla sam da skuvam čaj i upalim tamjan odmah. Moji su se takođe probudili, čuli su me iako smo na dva suprotna kraja kuće bili. Toliko sam bila glasna. Ni njima nije bilo svejedno kada su čuli šta se desilo. 

Sreća mi je da su otvoreni za ove teme, pa bar ne moram ništa da glumatam pred njima. Pomolila sam se da njegova duša ode u svetlost i da me Bog zaštiti od takvih i sličnih iskustava. 

I dok pišem ovo činim to ponovo. Ne želim da to bude deo mog puta. Jednostavno osećam da mi je već previše. Možda u nekoj kasnijoj životnoj fazi, ali sada ne. Nisam za to spremna i nemam snage, jednostavno nemam… već sam toliko iscrpljena. 

Osušila sam se, mislim da imam nešto manje od 50 kg u ovom trenutku, ljudi me pitaju već da li sam bolesna…užas. 

Jedva da smo posle zaspali sa upaljenim svetlom, ali sam se budila još hiljadu puta dok nije svanulo. Ni jutros mi ništa nije jasnije. Intuicija mi kaže da se pojavio, samo da mi pokaže da mogu da ,,vidim”. To ja negde u svojoj duši znam, ali jednostavno sada ne želim i to u svom životu. 

Ne mogu i time da se bavim u ovom trenutku. Ne mogu sve odjednom. 

Kao da ovi gore ne znaju koliki intenzitet ova iskustva imaju za nas ljude. Prejako je i jedva izdrživo, a da sačuvamo zdrav razum. Moram da kažem da se malo i ljutim na Boga, što nema mere. Pa raspašću se na sastavne delove, ako ovako nastavi. I šta smo onda uradili?! 

Ono što sam još uradila danas je da sam zapalila u crkvi sveće i pomolila se za tog dečaka, sebe i porodicu. Okadila sam kuću detaljno, takođe. 

Učitelji i koleginice kojima je to uobičajeno, kažu da mu se samo na glas obratim i objasnim sve šta mislim i kako se osećam i da će on to razumeti i poštovati. I to sam uradila. 

Iskreno, osećaj vere i poverenja mi je jako poljuljan i nisam sigurna šta će dalje da se dešava. 

………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………………..

Narednih noći sam spavala u dnevnoj sobi, sa mamom i upaljenim svetlom i budila se puno puta, ali bez ikakvih situacija. Samo ne mogu da se opustim. I svaki put pre nego što zaspim i kada otvaram oči nakon buđenja, očekujem da ću nešto opet videti. 

Napeta sam jako. 

Ne bih se čudila da muž pobegne glavom bez obzira. Ne mogu ni da zamislim kako sve ovo izgleda u njegovom racionalnom umu. Žao mi je što on kroz ovo sa mnom prolazi, ali ne mogu tu baš ništa. Moram priznati da mi je i veća podrška u ovoj ludoj situaciji, nego što sam očekivala da bi mogao biti.

Zahvalna sam mu na tome. 

Pitam se treba li mi ovo sve? Želim li ovaj posao i sve što on nosi? Ponekad poželim obične dane, kada sam opuštena i u sadašnjem trenutku. Kada ne mislim o svrsi, Bogu i univerzumu. 

Poželim kancelarijski posao, rutinu, neke ljude obične i ćaskanja o vremenu u kafeteriji neke kompanije. Da me okružuje čisto ovozemaljsko i drži prizemljenom. Da ne stignem da pogledam na sat od posla, niti da pomislim na nešto van njega. Već da tih par slobodnih popodnevnih sati popunim nekim druženjem i kafama i eto ispunjenog dana. 

Sa svim ovim duhovnim previranjima i iscrpljenošću, jednostavno nemam snage za ljude, nemam ni za koga. Jedva nekako preživljavam. Povukla sam se od svih i samo radim i pokušavam da se regenerišem u samoći. 

Molitva i zahvalnost mi pomažu.